Епилог драме у Судану, која је почела још средином децембра прошле године, засад је да је досадашњи председник Омар ел Башир (на власти од 1989) свргнут, и да се налази у кућном притвору.
Војска је објавила ванредно стање и полицијски час између 22 часа и 4 часа ујутру. Истовремено, министар одбране генерал Авад Мухамед Ахмед бин Ауф објавио је распуштање националне скупштине, локалних органа власти, као и суспензију устава.
Војно веће би током две године надгледало транзицију власти. Ствар се усложњава и чињеницом да демонстранти одбијају да се повинују одлукама војске.
Ово би требало да означи почетак новог периода у некада територијално највећој афричкој држави, која се од окончања дугогодишњег грађанског рата и проглашења независности Јужног Судана 2011. суочава са тешком економском ситуацијом.
Судан је под влашћу Омара ел Башира прошао кроз тешке тренутке, и политичке и економске. Америка је Судан деведесетих година ставила на листу терористичких држава, чак је и бомбардовала околину Картума, јер је ова држава пружила уточиште Осами бин Ладену (раније, Судан је пружао уточиште познатом међународном терористи Карлосу Шакалу).
Такође, сукоби у провинцији Дарфур, где су провладине милиције, познате као џанџавиди, вршиле масакре над немуслиманским становништвом узроковали су међународну изолацију Башировог режима и оптужницу за геноцид пред међународним кривичним судом.
Међутим, губитак Јужног Судана однео је Картуму богате приходе од нафте, што је узроковало пад економије, каже Борислав Коркоделовић, дугогодишњи дописник Танјуга из Африке.
„У децембру су власти донеле непопуларне мере, које је диктирао ММФ. Између осталог, хлеб је поскупео 70 одсто, као и друге животне намирнице, укинуте су неке субвенције, што је извело народ на улице. Грађани се са улица нису склонили све до данас“, објашњава он.
Не треба изгубити из вида, каже наш саговорник, и могући утицај догађаја у Алжиру, земљи у којој је, пошто се војска такође придружила захтевима грађана за сменом још једног доајена афричке политике, Абделазиза Бутефлике, овај био принуђен да се повуче са власти:
„Пошто се Алжир евентуално креће у правцу неког другог арапског пролећа, мада у арапском свету постоје подељена мишљења о томе да ли је арапско пролеће позитивно или негативно кретање, вероватно под утицајем догађаја у Алжиру долази до интензивирања демонстрација у Судану од понедељка и онога што се догађа последњих сати“.
Откад је стекао независност 1956, у Судану је изведено пет државних удара (укључујући овај који се догађа управо сада), напомиње Коркоделовић. Претходна четири била су различитог карактера. Два су, како каже, била пронародна, односно, након краткотрајне владавине војске, успостављана је цивилна власт.
Друга два војна удара, укључујући и онај уз помоћ кога се и Башир, који је некада носио чин фелдмаршала, домогао власти 1989. године, ишла су у прилог војске и војних диктатора.
„Пронародне пучеве углавном су водили млађи официри, који би касније придобијали или приморавали врховну команду да им приступи. Прохунта пучеви били су по диктату врховне команде и они су се обично претварали у војне диктатуре“, наводи Коркоделовић.
У Африци, државни удари су увек организовани из амбасада, каже још један Танјугов дугогодишњи дописник из Африке, Драган Милосављевић. На то, каже, упућује његово лично искуство јер је био посматрач три државна удара — у Гани, у Уганди и у Либерији.
„Поставља се питање, у овом тренутку, које се силе боре за превласт. Прави узрок свих сукоба је у нафти. У Судану се већ дуго година рву различите компаније и различити интереси“, каже Милосављевић.
Он напомиње да кинеске компаније у Јужном Судану држе 40 одсто трговине нафтом у оквиру конзорцијума са Малезијом и Канадом. Нафта из Јужног Судана мора да прође нафтоводом који води кроз северни Судан и откад је Башир дошао на власт, повремено су избијали сукоби око контроле над нафтоводом који пролази кроз спорну провинцију Кордофан.
Ова провинција, која је заузимала централни део некада јединственог Судана, 1994. подељена је на три провинције — Северни, Јужни и Западни Кордофан. Територија Западног Кордофана подељена је између Јужног и Северног у складу са мировним споразумом са Јужним Суданом, али је поново успостављена 2013.
Дарфур, у коме се 2003. догодио велики масакр немуслиманског становништва, према Милосављевићевим речима, територија је најбогатија нафтом која је остала у саставу Судана. Разни међународни утицаји плету мреже око интереса везаних за експлоатацију нафте, каже он.
„У једној таквој ситуацији, где и Северним и Јужним Суданом заправо влада однос између великих сила, врло је тешко говорити о томе да су унутрашњи актери ишта друго осим марионета. И због тога појава песнице из арапског пролећа, која се сада виђа на улицама суданских градова, говори да се, у ствари, та методологија, коју и ми добро познајемо, после извесног затишја понавља. Тим пре што је ово у Судану, према последњим наговештајима, управљено против Трампових покушаја да успостави добре односе са Баширом“, каже Милосављевић.
У том кључу, према Милосављевићевим речима, последњи догађаји у Судану могли би се тумачити као одговор „дубоке државе“ на напоре успостављања поретка у коме се интересне сфере успостављају на основу постојећег односа снага.
Протести које су започели студенти у престоници Картуму 19. децембра прошле године, а којима се недуго потом придружила моћна цеховска организација Удружење пословних људи Судана, која окупља професионалце разних занимања (лекаре, инжењере итд), доживели су кулминацију у понедељак 8. априла.
Рано ујутру тога дана, снаге безбедности и провладине незваничне милиције покушале су растуре демонстранте који су камповали испред зграде Генералштаба. Осим што су бациле сузавац, пробаширове снаге безбедности су и пуцале на демонстранте, убивши 14 људи. Користиле су и снајперисте који су били распоређени на зградама прекопута Генералштаба.
Масовно крвопролиће избегнуто је интервенцијом млађих војних официра који су пустили демонстранте у комплекс Генералштаба, након чега је војска изашла на улице.
Уследио је распад система и Башир је оборен са власти.
