Обданиште ће ускоро бити отворено на простору који деценијама чека прави спомен на хиљаде Јевреја и Срба који су у њему страдали.
Власник вртића Миодраг Крсмановић за Спутњик објашњава да је и законски власник чувеног Спасићевог павиљона од 1998. године, који је купио од Завода за изградњу Града Београда.
У згради има теретану и ресторан који тренутно не ради, а на прикупљању документације за вртић радио је годину дана. „Наравно да се без дозволе не бих упустио у ново улагање“, каже Крсмановић за Спутњик.
„Добио сам дозволу, речено ми је, немојте песму и музику, едукација и школство може, а песма и музика не може. Од Министарства просвете сам то добио, решење и све папире комплетно, али сад кад треба да га отворим, да започнем са радом, одједном чујем и видим шта се пише“, каже Крсмановић, забринут што ће му због пажње медија пропасти посао.
На питање да ли му је у било којој државној институцији речено да постоји могућност да зграда добије пренамену, а да он буде обештећен, Крсмановић каже да му о томе нико није рекао ни реч.
„Док сам је реновирао, сређивао и уређивао, није нико прстом мрднуо, а када сам потпуно уредио, адаптирао зграду, онда су почели проблеми. Десет година се прича како би требало да буде музеј и да ме обештете, али од свега тога ништа, само се подигао порез на имовину“, каже власник Спасићевог павиљона.
У Министарству просвете, науке и технолошког развоја демантују Крсмановића, уз објашњење да је од њих добио само оно за шта су надлежни, дозволу за предшколски програм.
Министарство је 30. марта прошле године верификовало Приватну предшколску установу „Савско обданиште“, а решење је донето након што је просветни инспектор Секретаријата за образовање и дечју заштиту Града Београда утврдио да су испуњени услови.
„Министарство просвете није дало никакве препоруке, односно додатне сугестије у погледу измене Програма по којима раде све јавне и приватне предшколске установе у Републици Србији“, истичу у одговору Спутњику.
Одређивање локације предшколске установе је у надлежности локалне самоуправе, у овом случају Секретаријата за образовање Града Београда.
Комисија за Старо сајмиште, коју је формирао Град Београд, коју чине еминентни стручњаци, а треба да помогне да се овај простор коначно стави под заштиту, последњи пут се састала у августу прошле године, када је дала своје примедбе на предлог Закона којим би цео овај простор требало да буде проглашен меморијалом.
Један од чланова који је магистрирао на тези о уораво овом стратишту, др Милан Кољанин, за Спутњик каже да је шокиран чињеницом да ће Спасићев павиљон, поред других непримерених садржаја, сада добити и вртић. „То је део континуираног, потпуно несхватљивог коришћења тог простора за разне сврхе — од концерата, туристичке агенције, до простора за вежбање, скоро да ме ништа више не може изненадити“, каже Кољанин за Спутњик.
„То је апсолутно непримерено, недозвољиво, не знам како је уопште дозвољено да ту буде дечји вртић, то је напросто несхватљиво. То је место умирања, страдања, то је потпуно непримерено. Иначе се цео тај простор не користи онако како би требало. Крајње је време да се ту уради меморијал“, истиче Кољанин.
Комисија је упутила бројне примедбе на Закон чији је предлагач Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Коначни нацрт Комисија и јавност још нису видели.
Спорно је да ли ће се у оквиру њега наћи и необележене масовне гробнице у Београду, у којима је сахрањено између 11.000 и 14.000 Срба и више од 6.000 Јевреја.
Чланови Комисије за Старо сајмиште тражили су и да закон буде „лекс специјалис“, како би се убрзали имовински послови, односно максимално убрзала експропријација земљишта на коме ће се налазити Меморијал, као у случају новог насеља „Београд на води“, које са друге стране Саве гледа на место концентрационог логора.
Сајмиште је прво било под управом немачке полиције, Гестапоа из окупиране Србије, али на тероторији НДХ, односно Земуна, по коме је логор све време носио име. Свакодневно, јеврејска деца, жене и старци убијани су на путу од логора до припремљених масовних рака у селу Јајинци. За само пет месеци страдало је више од шест хиљада Јевреја.
Средином маја 1944. логор је препуштен усташкој полицији, која је њиме управљала до распуштања логора крајем јула исте године. Кроз Старо сајмиште је прошло око тридесет две хиљаде, а убијено је око једанаест хиљада људи.
