Ми-26, чији је произвођач фабрика „Ростверол“ из Ростова на Дону, сматра се највећим транспортним хеликоптером на свету. Хеликоптер сличан Ми-26 производи се само у САД, али знатно заостаје када је реч о носивости.
Ми-26 је развијен још почетком седамдесетих година 20. века као замена за тешки хеликоптер Ми-6. Први пут је полетео 1977. године. Модификација хеликоптера намењена за војне потребе се серијски производи од 1980, а цивилна верзија Ми-26Т од 1985. године. Током година производње, хеликоптер је стално модернизован и све до данас је остао супермодерна летелица.
Дужина хеликоптера је 40 метара, полетна маса износи 56 тона, ширина простора за терет је 3,2 метра, а запремина 110 кубних метара (може се сместити војни камион „Урал“).
Хеликоптер може да носи до 20 тона терета у кабини или на спољној сајли (носивост америчког хеликоптера „Сикорски“ CH-53E је нешто мање од 14 тона у кабини, а на спољној сајли 14,5 тона).
Велики задњи отвор на хеликоптеру омогућава директан утовар војне и цивилне технике. За утовар великог терета у теретној кабини налазе се електрично витло са вучном снагом до 500 килограма и вучна дизалица. Војна транспортна верзија хеликоптера може да прими и до 85 припадника пешадије, до 70 падобранаца у пуној опреми или до 60 рањеника на носилима. Цивилна верзија може да преноси било који комерцијални терет, док на подвесном носачу може да преноси поморске контејнере, електричне стубове и огромне свежњеве трупаца.
Два турбомлазна мотора снаге 11.000 КС осигуравају подизање хеликоптера у ваздух. Мотори су опремљени роторима пречника 32 метра са осам елиса.
Дописник Спутњика је имао прилику да се лично увери да је боље држати се на пристојној удаљености од Ми-26 док су његови мотори у режиму за полетање.
Ротор на репу хеликоптера опремљен је са пет елиса од фибергласа, а његов пречник је упоредив са пречником главног ротора неког лаког хеликоптера. За напајање Ми-26 при одсуству спољног извора напајања користи се помоћна погонска јединица.
Максимална брзина коју Ми-26 достиже је 270 километара на сат, што је добро, ако се узме у обзир тежина летелице од 56 тона. Хеликоптер може да прелети око 750 километара са пуним резервоарима и максималним оптерећењем. Међутим, смањењем терета и инсталирањем резервних резервоара у пртљажном простору време лета може се значајно продужити. Максимални домет Ми-26 са додатним резервоарима за гориво и без терета може може достићи и бројку од 2.350 километара.
Када је реч о висини на којој може да лети, „практични плафон“ лета је номинална висина од 4.600 метара, коју хеликоптер може достићи током лета у две равни — вертикалној и хоризонталној. „Статички плафон“ лета је максимална висина на којој летелица може да „лебди“ само помоћу пропелера, без хоризонталне брзине, при максималном режиму рада мотора и износи 1.800 метара, док је „динамички плафон“ краткотрајна и максимална висина коју летелица може да достигне, а она достиже 6.500 метара.
За скоро 40 година рада највећи хеликоптер на свету је поставио неколико рекорда и извршио низ јединствених операција транспорта.
Године 1982. хеликоптер је подигао 25 тона терета на висину од 4.000 метара.
Војна операција транспорта обореног хеликоптера Ми-8 у Авганистану изведена је 1988. године тим хеликоптером помоћу подвесних носача.
Исте године хеликоптер је летео у затвореном кругу од 2.000 километара са проласком у тропосферу.
Године 1999. постављен је Гинисов рекорд, када је хеликоптер подигао падобранце за скок са висине од 6.500 метара.
Руски цивилни Ми-26Т је 2000. године успешно евакуисао из Авганистана оштећени амерички СН-47 „Чинук“ помоћу подвесних носача, пренео труп (без пропелера и мотора) истог таквог авиона и превезао авион Ту-134 на подвесним носачима
Тренутно холдинг „Хеликоптери Русије“ у московској фабрици хеликоптера „Миљ“ спроводи тестирање последње модификације војног транспортног хеликоптера Ми-26-Т2В, који је произведен по налогу Министарства одбране Русије. Прво је демонстриран у ваздушној бази „Кубинка“ код Москве у оквиру форума „Армија 2018“, а овога пролећа одлучили су да летелицу детаљније представе медијима.
Споља се Ми-26 мало разликује од других „двадесетшестица“. Његов труп је прилагођен камуфлажи за шумске услове, за разлику од његових претходника који су били традиционално офарбани у тамносиву, наранџасту или белу боју. Када је реч о унутрашњости, летелица је значајно измењена. Главни инжењер за „тешке хеликоптере“ у московској фабрици хеликоптера „Миљ“ Сергеј Попов изјавио је да се та модификација разликује од осталих, јер је опремљена најновијом дигиталном технологијом.
„Најсавременија технологија омогућава побољшање и олакшавање рада посаде, аутоматизацију самог процеса пилотирања, режима за слетање и веће могућности употребе летелице у различитим временским условима, у било које доба дана. На пример, укључени аутопилот омогућава летелици да прати маршруту без учешћа пилота, који само имају задатак да контролишу параметре рада система и агрегата. Погонски систем и носећи систем (вијци) нису промењени. Сигуран сам да ће унапређени Ми-26-Т2В омогућити фабрици ’Миљ‘ и Русији не само да буду у тренду светске хеликоптерске индустрије, него и да остану светски лидери када је реч о летелицама тешке категорије“, закључио је Попов.
