Ко у бившој Југославији није чуо за Дрвар? Овај градић у Босанској Крајини који је уз још неколико градова широм Југославије понео и Титово име, био је циљ многих ђачких екскурзија, место ходочашћа Титовој пећини, из које је југословенског маршала током Седме непријатељске офанзиве спасила Шеста личка.
Дрвар, град који је током Другог светског рата био јако партизанско упориште и две трећине времена био слободан, током грађанског рата у БиХ 1992-1995. доста је пропатио, штавише, постао је жртва мировних преговора.
Иако готово стопроцентно насељен Србима, Дрвар је према слову Дејтонском споразуму припао ентитету Федерација БиХ, а претходно је у хрватској операцији „Олуја“ тешко страдао од артиљеријске ватре, а целокупно становништво је морало да се исели.
Од када су се српски повратници вратили и од када становништво и града и општине броји преко 90 одсто српског становништва, овај град има посебну симболику српског града унутар граница Федерације БиХ.
„Српство“ Дрвара и данас је неочекивано постало тема број један у БиХ. Повод је изјава амбасадора Србије у БиХ Александра Ђорђевића, који је приликом церемоније отварања Конзуларне канцеларије у Дрвару рекао да је тај град одувек био и остаће српски.
На изјаву амбасадора Ђорђевића реаговао је члан Председништва БиХ Жељко Комшић. Дрвар, према Комшићевим речима, никада није био српски град, нити ће то бити. Дрвар је партизански и одувек је био босански град.
„Увек ће то и бити, унаточ жељама и претензијама Србије на Босну и Херцеговину, које су се задњих деценија манифестовале кроз највећи облик трагедије по БиХ и њене грађане. Надам се да ће се амбасадор Србије, убудуће, суздржати од србизирања босанскохерцеговачких градова“, рекао је Комшић.
Оно што би се на први поглед могло учинити, јесте да се Комшић збунио због терминологије — амбасадор Ђорђевић сигурно није мислио да ће Дрвар једног дана осванути у саставу српске државе, већ да је град „српски“ због тога што у њему живи већинско српско становништво.
Према резултатима последњег пописа у БиХ, спроведеног 2013, Срби на територији општине Дрвар чине нешто преко 91 одсто становништва, а у самом граду тај проценат износи скоро 85 одсто.
Међутим, према речима бањалучког новинара Игора Гајића, не ради се о Комшићевом терминолошком неразумевању.
„Он (Комшић) је кафански политичар и качи се за било шта само да би се негде приказао, да би се видео. Он се сада не види иза Милорада Додика, иза лидера СДА Бакира Изетбеговића, иза (Драгана) Човића, који је фактички лидер Хрвата у БиХ. И качи се за сваку бесмислицу. Амбасадор Србије је рекао да је то српски град, што и јесте, деведесет одсто је српски“, каже Гајић.
И шеф српског клуба у Парламентарној скупштини БиХ Ненад Стевандић, родом из Дрвара, слично размишља као и Гајић. Жељко Комшић без сензационалистичких изјава не би постојао, каже Стевандић:
„Тешко је наћи неку рационалну изјаву Жељка Комшића, а још теже му је наћи изјаву у којој нема отворене србофобије. Као неко ко је рођен у Дрвару, кажем вам да је Дрвар одувек био преко деведесет одсто српски град, чак и после окупације Хрватског већа одбране, која је трајала само неколико година. Дрвар је и дан-данас деведесет одсто српски град.“
Комшић, називајући Србе Бошњацима, крши све етичке норме, као и међународне конвенције, додаје Стевандић.
„Толики ниво острашћености и, да будем искрен, незнања, које су његов политички израз, још није забележен у Босни и Херцеговини. Али без тога ни он не би био забележен у Босни и Херцеговини“, каже наш саговорник.
Комшић, лидер партије Демократски фронт, која се залаже за унитарну БиХ, за представника Хрвата у Председништву БиХ изабран је, испоставило се, након прошлогодишњих избора гласовима Бошњака, што је одмах изазвало бројне контроверзе и негодовање међу Хрватима који живе у БиХ.
