Српска редакција Спутњика лауреат је специјалног признања. Од дванаест ТВ репортажа које су ушле у најужи избор за награде, чак три су из редакције Спутњик: „Децу ти нећу опростити“, „Како је Трамп походио Велес“ Тање Трикић и „Жив сам да им и овакав сметам“ Сенке Милош.
Награђена репортажа
Тога марта 1999. године, када се догодила НАТО агресија на моју земљу, имала сам тек навршених осам година, похађала сам други разред основне школе и била исувише мала да бих схватила шта се дешава, али довољно велика да бих се плашила и да никада не заборавим.
Мислим да је свој деци тада баш као и мени први звук сирене за узбуну био јако узбудљив и интересантан. Али када су нам родитељи објаснили да тај завијајући тон упозорава на велику опасност, помислили смо да се међу добра морска створења из „Мале сирене“ умешала нека много зла Урсула, па смо почели да се плашимо и бринемо ко ће победити. Сирене из „Мале сирене“ или ће морати да им притекну упомоћ и оне из „Петра Пана“!
Док су се цртане сирене бориле међу собом, ја сам моју маму, под том грозном музиком када су падале бомбе и надлетали авиони, једне ноћи послала по своју омиљену играчку, мишицу Мицу, јер без ње нисам могла да заспим у склоништу, било ме је страх. А моје вршњакиње из Мурина, малог места на северу Црне Горе, које су баш тога дана отишле да купе шећер за колач који им је месила бака, убио је бомбардер којем је на командној табли сеоска продавница под Чакором била војна мета. У продавници је у том тренутку било троје деце и троје одраслих. Укупно шесторо мртвих!
Бомбе су тресле земљу, њима вештачки изазвани земљотреси додатно — баш јако. Љуљало је као на вртешкама у америчком Дизниленду, који је у том тренутку био препун раздраганих и веселих малишана. И ми смо били весели, истина, мало зачуђени што нам маме успаничено облаче гардеробу наопако и ноћу нас дижу да нас воде у склоништа, али баш је љуљало!
Ја сам имала паметнија посла него да обраћам пажњу на земљотрес. Бојила сам Дизнијеву бојанку „Краљ лавова“ и супер ми је одговарало што се дечја столичица испод мене шета лево-десно, то ми је помагало у мом уметничком надахнућу. И таман када сам стигла до лавове гриве, мама је почела да виче: „Брзо, идемо у склониште.“ До данас не знам на кога је све у том тренутку била љута и огорчена.
Мислим да је управо тада и мала, трогодишња Милица Ракић седела на ноши и бојила неку сличну бојанку, док јој је мама спремала топлу постељу у коју је никада није спустила.
Око 21 сат тог кобног 17. априла сирене су означиле ваздушну опасност. „Милосрдни анђео“ је кренуо у још једну геноцидну мисију. Ни пола сата након тога, ракета погађа кућу породице Ракић у Батајници… Убија девојчицу која није била ни свесна да се око ње одвија рат, трогодишњу Милицу Ракић. У пролеће, када се све рађа, Милица је умрла. Мала Милица је била на ноши у купатилу… Мама ју је само на трен оставила како би јој припремила кревет за спавање. Међутим, није ни знала да ће тај кревет остати празан и да ће њена ћерка заувек заспати сама.
До тада се никада нисам возила возом. Родитељи су ми чврсто обећали да ћемо тога лета железничком пругом отићи до мора. Наравно, нисмо! После су говорили: „Возом, па да будемо колатерална штета!“
На путнички воз који је прелазио преко железничког моста на Јужној Морави у Грделичкој клисури 12. априла 1999. године авион НАТО пакта испалио је четири ракете. У експлозији и пламену од ових погодака изгинуло је и повређено много путника. Тачан број погинулих и рањених до данас није са сигурношћу утврђен. Пронађено је девет лешева и још четири дела људског тела, а многи се воде као нестали. Међу идентификованим погинулима је било и деце и трудница.
До данас, а ево прошло је 20 година, никада нисам путовала возом, чак ни до мора, јер ми је од тада остало да возови возе у смрт.
Најмлађа жртва НАТО бомбардовања је једанаестомесечна беба Бојана Тошовић из Мердара код Куршумлије, коју је у ноћи између 10. и 11. априла 1999. НАТО убио у очевом загрљају. Зашто је мало село Мердаре уочи Васкрса 1999. године засуто контејнерима касетних бомби? Зашто су томахавцима гађане куће у Мурину, када у том крају не постоји ниједан војни објекат? Зашто Бојана није дорасла до бојанке? Зашто Милица није стигла до Дизниленда или возом отишла на море? ЗАШТО?
Двадесет година касније још увек није утврђен тачан број мојих вршњака које је својим крилима однео „Милосрдни анђео“ као колатералну штету. Према српским изворима, страдало је 89 деце.
Те 1999. била сам исувише мала да схватим, али довољно велика да запамтим.
