Иран Америци узвраћа истом мером: као терористичку организацију означава Централну команду америчке војске. А посланици иранског Парламента се демонстративно сликају одевени у униформе Револуционарне гарде, исказујући национално јединство.
Вашингтон тврди да Револуционарна гарда, или Корпус чувара Исламске револуције — војска унутар војске са сопственим копненим, поморским и ракетним снагама — „активно учествује, финансира и промовише тероризам“, штавише, да представља главно средство у „глобалној терористичкој кампањи“ Техерана.
Насупрот томе, устврдио је ирански председник Хасан Рохани приликом прославе Дана војске овог четвртка, оружане снаге ове земље не представљају претњу за своје суседе, јер је њихова једина мисија да одврате евентуални напад на Иран.
А Израел ће можда морати да нападне Иран како би зауставио његово војно утврђивање у Сирији, закључак је извештаја израелског Института за националну безбедност, који је овог јануара представљен у председничкој резиденцији у Јерусалиму.
Значи ли све ово да је нови рат на Блиском истоку опаснији од свих досадашњих, постаје све неизбежнији? Или баш претња тоталног хаоса представља једину преосталу гаранцију да рата ипак неће бити? Зашто се прети Ирану и коме је Иран претња?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили професор међународних односа Срђан Перишић и дугогодишњи спољнополитички уредник у Танјугу Борислав Коркоделовић.
„Наравно да Револуционарна гарда није терористичка организација. То је легална војна формација једне независне, међународно признате државе, чланице Уједињених нација. Никада до сада једна таква формација није била проглашена за терористичку организацију“, указује Срђан Перишић, подсећајући да је „у последњих 100 и више година Иран водио само један рат и то одбрамбени рат против Ирака, који га је напао уз подршку САД“.
„Проглашавање Револуционарне гарде за терористичку организацију“, напомиње Борислав Коркоделовић, „за Иранце представља увреду, јер сматрају да су у последњих четрдесетак година управо они били једна од главних жртава тероризма, уз процену да је од Исламске револуције 1979. око 17 хиљада Иранаца настрадало у терористичким нападима организација попут МЕК-а (Муџахедин-е-калк), које добијају америчку подршку. Такође, у Ирану истичу и да се Револуционарна гарда истакла као главна брана тероризму у Ираку и Сирији; да није ње, данас би ДАЕШ вероватно столовао и у Дамаску и у Багдаду.“
Главно питање односи се на последице које би овај амерички потез могао да изазове, а упозорења су бројна. Не оцењује, наиме, само турски шеф дипломатије Мевлут Чавушоглу овај амерички потез као опасну одлуку која би могла да изазове хаос. На сличан начин и бивши саветник Барака Обаме Бен Роудс наводи да одлука Трампове администрације „има смисла само као корак ка конфликту“, а Трита Парси, оснивач Националног иранско-америчког савета, највеће организације овог типа у САД, упозорава да ће „у суштини, рат постати неизбежан“. Насупрот томе, „Брукингс институт“ из Вашингтона у својој анализи наводи да је само реч о „холивудском трику“ који је „јадна замена за ефикасну америчку спољну политику“.
„И холивудски трикови могу да изазову хаос“, каже Борислав Коркоделовић. „Ситуација је сад и дефинитивно подигнута на виши ниво опасности. Можда чак и знатно виши ниво, јер и једна и друга страна сматрају противничке јединице за непријатељске. На основу закона из 2001, донетог после напада на САД, америчке снаге имају дозволу да ликвидирају све јединице које су означене као терористичке, а притом под америчку забрану сад спадају и сви који сарађују с Револуционарном гардом, од Хезболаха у Либану до шиитских снага у Авганистану, тако да и они могу да постану мета.“
Подсећајући да су се пре скоро тачно годину дана САД једнострано повукле из нуклеарног споразума с Ираном, па су му затим увеле и оштре санкције, Срђан Перишић сматра да се „и овај потез, којим се ситуација додатно заоштрава, може тумачити као корак ка изазивању рата“.
Рат јесте могућ, али (још) не и известан, објашњава Перишић: „Сви амерички председници водили су макар по један рат, а Доналд Трамп још није покренуо свој, а избори се ближе. С друге стране, чињеница је и да САД више нису онако снажне као што су биле и питање је да ли могу да воде ратове, или ангажују друге државе да то чине у њено име, као што су могле некад — видимо да од идеје о формирању такозваног ’арапског НАТО-а‘, усмереног против Ирана, нема ништа; одлуком да у томе не учествује, Египат је том подухвату практично задао смртоносни ударац. А опет, јасно је и да Сједињеним Државама не одговара завршетак сиријског рата, јер је њихова контрола региона и енергетских токова могућа само ако постоје сукоби и конфликт, док мирно разрешење кризе значи раст утицаја Русије, Кине и Ирана на том простору, а све три државе су окарактерисане као главни геополитички непријатељи Америке на простору Евроазије…“
Под притиском догађаја, закључује Борислав Коркоделовић, процес америчког повлачења с Блиског истока биће настављен, а означавање Револуционарне гарде за страну терористичку организацију могло би чак и да га убрза:
„Овај потез ће спречити Вашингтон да дипломатским средствима делује у односу на Иран, а закомпликоваће и односе са земљама које гарди и њеним челницима пружају гостопримство, као што је Ирак. Овиме су, заправо, Американци сами себи везали руке.“
