00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
07:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
16:00
30 мин
ОД ЧЕТВРТКА ДО ЧЕТВРТКА
17:00
60 мин
ОРБИТА КУЛТУРЕ
10:00
120 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
16:30
30 мин
ЈучеДанас
На програму
Реемитери
Студио Б99,1 MHz, 100,8 MHz и 105,4 MHz
Радио Новости104,7 MHz FM
Остали реемитери

Епизода 9: Руски ратни репортер у Абердаревој (видео)

Пратите нас
Први томахавк који је долетео у Београд пао је мени на главу. У Београду сам одрастао други пут у животу. А у том тренутку имао сам већ 29 година и нисам био клинац, сећа се новинар Јевгениј Баранов, који је у време агресије НАТО-а на Југославију био дописник руске телевизије.

У Србију је стигао као један од више десетина руских ратних извештача. Био је сведок многих трагичних момената. Алексинац је био језив, у Нишу ужас који се тешко може замислити. У Београду тако нешто ипак није очекивао.

„У Београду смо некако навикли на мисао да ће највероватније гађати зграде и да се неће догодити ништа страшно“, прича Баранов за Спутњик.

Присећа се и ноћи у којој се догодило бомбардовање зграде РТС-а, 23. априла у два сата и шест минута. НАТО ју је гађао као „легитимну мету“, с објашњењем да је пропагандно оруђе ауторитарног режима.

„За удар смо сазнали практично одмах. Били смо овде 20-25 минута пре него што су ово место погодили… Били смо код Клуба књижевника кад се то десило, а само што смо овде били и причали са људима. Зато је прва мисао била — шта је са људима.“

НАТО агресија 1999. Београд - Sputnik Србија
Жртве НАТО агресије — и две деценије касније

У нападу је погинуло 16 радника те телевизије, а још 16 је повређено. Најмлађа жртва, помоћни техничар Дарко Стоименовски имао је 25 година, најстарији уредник програма Томислав Митровић 61.

„Нисмо знали никог од људи који су радили емисију и погинули. Касније су много причали о томе ко је крив, зашто их нису повукли из зграде. За мене је то од почетка био запањујући цинизам“, каже Баранов и додаје да је бомбардовање Југославије „дефиниција цинизма по Википедији“.

Како каже, немогуће је набројати све примере цинизма ако се 78 дана цинично уништава једна земља.

А за разлику од већег дела западне јавности, у руској су мучне сцене разарања и људских жртава наилазиле на општу осуду, али и често будиле болна сећања.

„Потресао ме је један старац код бомбардоване зграде МУП-а, још се димила, било је рано јутро. Он је очигледно био ратни ветеран, јер је носио неко ордење. Стајао је и гледао све то. Сећам се тих очију и запамтићу те очи за цео живот. То је призор који је и у нама пробудио чудно осећање да препознајемо знак за узбуну, ту сирену, јер он је био учесник рата, а ми смо унуци. То је била најјача слика, а још ју је и камерман снимио: у крупном плану ратни ветеран који плаче код зграде која се руши и дими је вероватно најјача слика за све то време“, сећа се руски новинар.

Јевгениј Баранов, данас коментатор Првог канала, прошао је и многа друга жаришта и ратишта, између осталог Чеченију и Авганистан…

„Можда звучи цинично, иако то не бих желео, ипак, Кабул, а зна се како је тамо било, Кабул није Београд…Био је нешто што је више немогуће. Зато што се не слажу авиони, бомбардовања, бомбе, сирене за узбуну, системи ПВО са летњим кафеима и људима који седе у центру европске престонице“, каже он.

Поред бројних репортажа, Баранов је снимио и неколико документарних филмова, укључујући и два који се односе на Југославију: Милосрдни анђео и Косово — Крај. Осуђени на прогонство. Уз један од њих стајало је упозорење: не очекујте објективност и непристрасност.

НАТО бомбардованје Београда - Sputnik Србија
Ко се плаши филма о бомбардовању РТС-а

„Филм је рађен под утиском оног што се дешавало 2004, а што сам видео својим очима. А од мене је после оног што сам видео било тешко очекивати непристраност, а како нико то од мене није ни тражио, сматрао сам да могу да се угледам на своје западне колеге које су се, не упозоравајући да неће бити непристрасне, бавиле отвореном пропагандом рата током свих година док се спремало бомбардовање и током њега.“

Поред сцена спаљених српских цркава и манастира на Косову и Метохији, призора згаришта и порушених српских гробаља које је забележио у својим филмовима, присећа се и поука агресије НАТО-а на Југославију за свет, али и за Русију које је сажела једна наставница, избеглица. Прво је побегла са Косова 1981, кад су тамо почеле непријатности, затим се нашла у Сарајеву, а из Сарајева побегла опет и поново стигла у Приштину. Баранов ју је упознато 2009. Док је снимао филм о погрому на Космету.

„Зашто сам је се сетио? Зато што ми је рекла: докле ћемо ми вама причати, време је да ви отворите уста и да кажете свима, јер на крају све што смо ми доживели, све је на овај или онај начин суђено и вама. Али хвала Богу, код нас вероватно неће успети да дођу с оружјем, а све остало редом већ доживљавамо — и санкције, и демонизацију, и све што хоћете. То јест, тај списак је већ спроведен, остало је само да пробају да нас бомбардују. Нек пробају“, поручује познати руски новинар.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала