Као да је још тада предвидео „натоизацију“ Европе, опкољавање Русије и политичко-психолошке притиске на неутралне државе да се прикључе НАТО-у. Оно што је у Европи започето 1999. ракетирањем и бомбардовањем СР Југославије, сада се наставља усисавањем држава Балкана у НАТО. И трагедијом у Украјини, трагедијом грађанског рата.
Хоће ли нови председник Украјине Владимир Зеленски можда учинити крај сликама срушених зграда и мостова, спаљених кућа и лешева који леже на улицама у Европи 21. века. И то није филм, већ сурова збиља. А политичка Европа која је ћутала на исте такве призоре у СР Југославији 1999, сада је индиферентна на људске патње у Украјини. Политичка Европа је 2014. године наметнула народу Украјине избор „или, или“, а тиме и рат. После је, посебно после Минска-2, у Европи, а још више у САД, било и има још оних који мисле да упућивањем војне помоћи Кијеву могу војно променити ситуацију. Никакве нове западне противоклопне ракете не могу променити однос снага на терену, јер војници Кијева нису обучени да их користе, треба им најмање шест месеци учења и тренинга, артиљеријски системи НАТО-а нису компатибилни са системима које има украјинска војска. Запад може Украјини испоручити обичне оклопне аутомобиле за превоз пешадије, што су Британци већ и урадили, електронику за радио-везе и артиљеријске радаре, што је, такође, Кијеву и испоручено. Но, уколико би НАТО испоручио Кијеву неко друго наоружање, или послао своје стручњаке за обуку, на страни Донбаса би могли да се појаве тенкови Т-80 и Т-90, уместо тенкова Т-72, па би се онда видело која ракета шта пробија! Улазак било које јединице НАТО-а у Украјину довео би и до уласка руске армије у Украјину. У конвенционалном сукобу на том простору ниједна западна армија, па ни америчка, не може победити руску војску, јер оно што западни генерали очито заборављају, јесте доктрина маршала Огаркова, која је и данас актуелна у руској армији: постизање победе у првој фази конвенционалног рата кроз уништење кључних циљева дубоко у позадини противника од првог тренутка рата и брзо освајање противничке територије напредовањем копнених снага. То је потпуна победа у првој фази рата, победа без коришћења тактичког нуклеарног оружја. Стратегија офанзиве са циљем дубоког продора у позадину непријатеља без употребе нуклеарног оружја била је суштина совјетског погледа на рат у Европи. Американци су покушали да парирају доктрином „Ваздушно-копнене битке 2000“.
Управо зато ни САД ни НАТО неће слати своје снаге у Украјину, јер у конвенционалном рату немају шансе за победу. Наиме, у ситуацији када би НАТО, или САД трупе у Украјини биле пред поразом од стране руске војске, Брисел и Вашингтон би морали да одлуче или да признају пораз са свим политичким и војним последицама, или да прибегну употреби крстарећих пројектила са тактичким нуклеарним оружјем. У таквој ситуацији, када „ томахавк“ ракете могу да погоде циљеве у Русији за пет до шест минута, Кремљу преостаје ужасно мало времена да се одлучи за нуклеарни одговор, да га нареди и да га започне. Ако не одлучи у року од три минута, неће моћи ни да га изведе, јер би у том случају америчке крстареће ракете већ погодиле своје циљеве. Другим речима, опасна је граница преласка са употребе тактичког на стратешко нуклеарно наоружање. Ризик ескалације је стравичан, и једна и друга страна употребу тактичког нуклеарног оружја могу да протумаче као увод у коришћење стратешког нуклеарног оружја. А онда је планети само Бог у помоћи. Погинуло би између 500 милиона и 1,5 милијарди људи, Русија би имала од 20 до 45 одсто погинулих, Европа и САД од 60 до 90 одсто мртвих, јер Русија има бољи систем цивилне заштите. Што се тиче „незараћених држава“ — у Европи би било од 20 до 50 одсто мртвих, од 30 до 60 у Јапану и од 20 до 70 одсто у Кини. То су подаци професора Лауела Вуда из Националне лабораторије из Ливермора, САД, објављени још 1982. године. Како је технологија нуклеарног оружја у међувремену напредовала, број погинулих био би далеко већи.
Да ли о томе размишљају они који би да прошире и интернационализују сукоб у Украјини?
Пред новим председником Украјине Владимиром Зеленским велики је изазов…
