Топљење леда посебан је феномен 21. века, а примери ледених површина који нестају све су чешћи.
Научници нуде и низ примера како топљење ледника утиче и како би могло да утиче на околину, па су тако објавили и информацију да би топљење леда могло да изазове отпуштање закопаног зрачења, преноси хрватски „Експрес“.
Трагови природне радијације постоје, али научници су тражили примере зрачења које су изазвали људи.
„То су неке од највећих нивоа радијација у природи изван зона нуклеарног искључења“, каже Каролин Клејсон са Универзитета Плимут.
Радијације од људске руке, попут оних у нуклеарној катастрофи у Чернобиљу 1986. и несреће у Фукушими 2011. године, одлазе у атмосферу.
Ту је низ радиоактивних елемената, попут радиоактивног цезијума, због којег се људи разбољевају, а од последица излагања чак и умиру, пише „Популар механикс“.
Након катастрофе у Чернобиљу такви облаци су путовали широм Европе. Ношене кишом честице су стигле и до Велике Британије. Смрзавањем те кише настао је лед, у којем су честице остале заробљене.
„Радиоактивне честице јако су лагане, па се путем атмосфере могу транспортовати до далеких локација. Киша их спира, али снег остаје у леду деценијама, а приликом топљења улази и у тло“, каже Клејсонова.
Оно што се догађа с природом може се видети и на примеру дивљих свиња у Шведској у којима је 2017. године пронађена радијација 10 пута већа од нормалних нивоа.
Трагови те радијације коју су узроковали људи могу се видети јако дуго времена, па се тако у леду налазе остаци радијације не само из нуклеарних катастрофа, већ и од употребе нуклеарног оружја, посебно из раздобља тестирања истог током педесетих и шездесетих година прошлог века.
„У језгру седимента видећемо јасан знак Чернобиља, али се такође може видети и прилично дефинисан шиљак око 1963. године из раздобља тестирања тешког наоружања“, наглашава Клејсонова.
Радиоактивни елементи имају различите животне векове. Плутонијум 241 може „живети“ 14 година, док синтетички хемијски елемент америцијум 241 има животни век од 423 године.
У леду може остати јако дуго, а шири се приликом топљења. Клејсонова га је назвала „посебно опасним“, без обзира што не постоји пуно података о његовој могућности ширења у прехрамбеном ланцу.
У науци је данас популарна идеја да су људи трајно изменили ставове о томе како Земља функционише као живи екосистем.
Потрага за радијацијом закопаном у леденом тлу и седименту могла би да понуди и снажније доказе тих промена.
„Ти материјали продукт су онога што смо оставили у атмосфери и показатељ су како наше нуклеарно наслеђе није нестало, већ је и даље ту. Важно је да га проучавамо, јер је то траг онога што остављамо у природи“, истиче Клејсонова.
