Самоувереност није лишена основа, напротив: свега шест година након што је кинески председник Си Ђинпинг покренуо ову иницијативу, „Појасу и путу“ прикључило се више од 150 држава и међународних организација.
Али не и Сједињене Америчке Државе, које — оцењује такође „Глобал тајмс“ — постају „ирелевантна држава“ јер се кинеском мегапројекту прикључују чак и земље „које имају блиске односе са САД“, као што су Италија и Швајцарска. „Ови моћни подаци извргавају Сједињене Државе руглу“, наводи кинески лист, и предлаже им да се и саме прикључе пројекту у коме већ учествује највећи део света.
Укључујући и највећу земљу на свету, Русију, чији је председник Владимир Путин на отварању форума у Пекингу још једном подвукао да је кинеска иницијатива „у потпуности у складу са плановима Евроазијске економске уније“ коју предводи Русија.
А међу оних 120 земаља које су приступиле „Појасу и путу“, добродошлицом дочекујући кинеске инвестиције у инфраструктуру, налази се и Србија. У Пекингу је била присутна и српска државна делегација, на челу с председником Александром Вучићем.
Колико је за нашу земљу значајно учешће у овом мегапројекту, чија се вредност процењује на преко 1.000 милијарди долара? Да ли је заиста реч о „најреволуционарнијем подухвату 21. века“? И какве ће геополитичке последице изазвати његова реализација?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили дугогодишњи дописник наших медија из Кине Милорад Денда и дипломата Зоран Миливојевић.
„Иницијатива ’Појас и пут‘, покренута пре 6 година, припремана је дуго пре тога. А лансирана је у моменту у коме је постало јасно да је важећи модел глобализације, заснован на супремацији САД, истрошен, да полако губи снагу и да не може да задовољи потребе великог дела света“, каже Милорад Денда и указује на то да је Кина је до тада, после 40 година реформи и отварања, достигла онај степен развоја који јој је омогућио да покрене овако амбициозан пројекат, поставши свесна да њена даља експанзија на економском плану мора да буде усмерена тако да обухвати што шири круг земаља. „Притом, овде није реч о наметању кинеског модела, већ о окупљању свих земаља којима су потребне инвестиције и развој. А инвестиције у инфраструктуру представљају основни предуслов за развој“.
„Ово није само најреволуционарнији, ово је једини понуђени пројекат за 21. век који има глобалне размере“, истиче Зоран Миливојевић. „Досадашњи поредак није дао резултате, и баш због тога је пројекат ’Појас и пут‘ овако успешан. Сви су гладни инвестиција, а Кина је једина која озбиљно наступа и инвестира. Реч је о процесу који је незаустављив, већ и зато што не постоји ни квалитет ни квантитет неке друге понуде која би могла да парира. А додатна предност састоји се у томе што Кина политички не условљава своје инвестиције и сарадњу, и не тражи ништа друго до поштовања важећих правила“.
Имајући управо то у виду, у свом обраћању форуму у Пекингу дугогодишњи председник Казахстана Нурсултан Назарбајев оценио је да иницијатива „Појас и пут“ представља „нови модел глобализације с источним ликом“.
„Глобализација је досад поистовећивана с вестернизацијом, то јест, с наметањем западног модела који је многе земље довео до дужничког ропства ММФ-у и другим видовима експлоатације. Овде је пак реч о настојању да се читав свет развије, јер ће то доносити корист и самој Кини, као и свима другима“, објашњава Милорад Денда.
Управо се у томе и састоји суштинска разлика, сагласан је Зоран Миливојевић: „Неолиберални концепт довео је до раста неравноправности — отуда чак и појава класне борбе на Западу, од Француске надаље — и показао је да је ближи неоколонијалном концепту него поретку у коме би сви могли да се развијају равноправно и да пронађу своје место. И то је додатни разлог због кога иницијатива ’Појас и пут‘ стиче све већу подршку и у Азији, и у Европи, у Африци, Јужној Америци, постајући кључни пројекат који нема алтернативу“.
„Ми заправо присуствујемо стварању новог света, односно света који је различит од оног који је донедавно постојао“, додаје Денда. „Присуствујемо стварању праведнијег света, јер треба имати у виду да се никада у својој историји Кина — за разлику од Запада — није понашала хегемонистички, није освајала друге земље, и у комуникацији с другим земљама наступа у атмосфери пуног поштовања, без притисака, као што то чини Запад. За разлику од Запада, који сматра да развој других угрожава његове интересе, Кина полази од тога да развој других представља бенефит и за саму Кину“.
Управо то, чини се, и изазива нарочиту забринутост у Вашингтону, па тако, у карактеристичном тону, портал „Блумберг“ указује на то да кинеско инсистирање на „сарадњи, консултацијама и мултилатерализму (…) не наилази на добар одјек код америчких јастребова, забринутих због растућег утицаја Кине“.
„То говори о карактеру америчког размишљања, а то је размишљање велике силе која не може да схвати да су се околности промениле, и да она више није изузетна“, коментарише Зоран Миливојевић. „Овакав став према Кини нема шансе да успе — претње санкцијама и притисци на друге државе очигледно не дају резултате, што се видело на примеру Италије. Једноставно, нико не жели да ризикује сопствени развој. Отуда и ове пукотине које сад настају у трансатлантској заједници“.
За разлику од Америке, Русија истиче своју пуну подршку кинеској иницијативи. И то никога не би требало да изненади, јер је подсећа Миливојевић, управо због понашања Америке и дошло до идеалног стицаја околности које су довеле до комплементарности и политичких и економских интереса Русије и Кине. „Америка угрожава и једну и другу, обема хоће да наметне своју доминацију, и прети им. То је кључна грешка америчке политике, која је Кину и Русију довела на исту страну. А управо је скуп у Пекингу потврдио продубљивање тог стратешког партнерства између ове две силе, и томе ће на дуже стазе Запад јако тешко моћи да парира. Чак ће тиме и сам додатно допринети сопственом урушавању“.
Насупрот томе, закључује Милорад Денда: „Овакав развој глобалних процеса за Србију представља прилику коју она не сме да пропусти, тим пре што Србија јесте Кини веома значајна, зато што се налазимо на правцу који је за саму Кину јако битан због уласка у Европу. Значајни смо и због узајамног пријатељства и поштовања, и зато што се међусобно подржавамо. Због тога, стварање тог новог света, без санкција и притисака, Србији може да донесе само добробит“.
