Није било тако давно када смо по чувеним стиховима Десанке Максимовић Србију и даље доживљавали као „земљу сељака на брдовитом Балкану“. Сељака више нема у песмама, а све мање и у селима. А села нема чак ни у Уставу Србије.
Актуелни Устав је села преименовао у насељена места. Каква је тренутно ситуација, то би, ако се ништа не промени, могао да постане потпуно нетачан термин јер ће многа од тих места остати ненасељена. Попис из 2011. године показао је да се за деценију, између два пописа, сеоско становништво смањило за око 311.000 житеља, односно за 10,9 одсто. Први пут се број становника српских села спустио испод три милиона.
Од 4.700 села свако четврто, њих око 1.200, на путу је нестајања јер у скоро 990 села има мање од по 100 становника. У чак 86 одсто села се смањује број становника. Пописано је око 50.000 потпуно напуштених кућа и око 145.000 оних у којима тренутно нико не живи.
А напуштених кућа ће, по свему судећи, бити још, јер су на селу остала старачка домаћинства, поготово у неразвијеним крајевима. Слику таквог српског села најбоље илуструје податак да у 63 одсто старачких сеоских домаћинстава нема млађих од 65 година, а просечна старост је 74,6 година.
Проблем је и што се од 5,1 милиона хектара пољопривредног земљишта у Србији, од чега је обрадиво 4,2 милиона хектара, користи 3,35 милиона хектара. Дакле, близу милион хектара је необрађено, у парлогу.
Зато је било последње време да се крене у формирање Националног савета за спас српског села, који би, по речима стручног сарадника у Министарству регионалног развоја, Бранислава Гулана, требало да буде формиран до краја године.
„Коначну одлуку о томе ће донети Скупштина Србије на предлог Владе. У Савету ће бити заступљени људи из науке које ће предложити САНУ, један део ће бити практичари, које ће да предложи Министарство за регионални развој. Надамо се да ће они удружени моћи да врате живот у српска села, што је већ видљиво на југу Србије, у селима где су основане нове задруге“, каже Гулан за Спутњик.
На томе се, како напомиње, већ ради и мада још није све прецизирано, познат је оквир.
„Када се формира тај национални савет за спас села, план је да се од владе Србије дугорочно тражи најмање 100 милиона евра да би наредних година бесповратно помагали српска села“, напомиње стручни сарадник у Министарству регионалног развоја.
А о стању села најбоље говоре подаци. Пошту прошле године није имало 2.000 села, асфалтни пут и нормалну везу са окружењем њих око 500. С обзиром на негативан демографски тренд и све бројнија старачка домаћинства, јасно је зашто у 2.700 села не постоји дечји вртић, што 230 села нема основну школу, а око 170 школа је похађао само један ђак.
Зато Гулан напомиње да људима који су остали на селу морамо створити нормалне услове за живот ако мислимо да зауставимо садашњи тренд одумирања села. Први корак је, сматра он, већ учињен јер је акцијом финансирања нових и обнављања постојећих сеоских задруга враћен задружни дух у целу Србију. Слоган 500 задруга у 500 села биће испуњен до краја ове године и тај посао ће бити настављен и даље, јер је план да свако село има задругу, каже саговорник Спутњика.
„Село мора да има школу, задругу, пошту, игралиште, пут, кафану. У Србији сваке године умре 102.000 људи, а роди се 65.000. Да не рачунамо оне који одлазе са картом у једном правцу, без повратка. Циљ је да се у селу створе исти услови живота као и у граду. Мора се понудити младима да остају на селу, јер једино тако можемо вратити живот у Србију. Са нестајањем села нестаје нам и Србија“, упозорава Гулан.
По његовом мишљењу, последњи је час да се спасавају не само села, него и варошице, јер нама сваке године нестане по једна Бачка Паланка, или Неготин, а најкритичније је у пет неразвијених округа на југу Србије.
„Имамо више од 70 пољопривредних школа у којим је сигурно више од 2.000 ђака и они потичу са села, родитељи им имају имања. Да њима створимо те услове и да их убедимо да треба да остану на селу, да тамо живе, да раде, да стварају породице у наредних 10-15 година. Јер ова акција није само за једну владу и једног министра него дугорочан процес“, указује стручни сарадник у Министарству регионалног развоја.
Он напомиње да је у Србији, земљи богом даној за пољопривреду, у последње три деценије раст пољопривредне производње био само 0,45 одсто. У земљи имамо 630.000 пољопривредних газдинстава, а повећање производња хране и извоз, како каже, можемо да очекујемо само са удруженим пољопривредницима. Зато је предуслов за почетак спасавања села био повратак задругарства.
Без финансијске подршке иза које стоји држава, ништа, каже, не може да буде урађено јер ништа не би могли да понудимо сељацима. То је показало и финансирање оживљавања задруга, када је за две ипо године у њих уложено 1,7 милијарди динара, подвлачи Гулан за Спутњик.
