Из санкција уведених у новембру прошле године били су изузети Кина, Индија, Јапан, Јужна Кореја, Тајван, Турска, Италија и Грчка, а САД су протеклих неколико месеци разматрале да ли да обнове изузећа како би избегле скок цена нафте и горива који би угрозио потрошаче у земљи.
Међутим, америчка администрација донела је другачију одлуку, а државни секретар Мајк Помпео је нагласио да његова држава неће одобрити никаква изузетке од санкција Ирану.
Како за Спутњик оцењује Борислав Коркоделовић, некадашњи спољнополитички уредник у Танјугу, таква одлука САД јесте опака намера и наставак политике непријатељства коју Иран трпи из Вашингтона већ четири деценије.
„Ово је једна од доста опасних етапа где се у ствари, према неким анализама иранског министра спољних послова Зарифа, ради о томе да ли ће Американци успети у ономе што би Трамп желео — ’да баце Иран на колена‘ или ће ово заправо бити покушај промене режима у Ирану и распарчавање једне од старих држава света и старих цивилизација, а што је Зариф назвао намером ’тима Б‘ Сједињених Америчких Држава“, објашњава Коркоделовић.
Према његовим речима, под „тимом Б“ Зариф подразумева Бењамина Нетанијахуа, премијера Израела, Џона Болтона, саветника председника САД за националну безбедност и двојицу принчева — Бин Салмана и Бин Заједа, престолонаследнике Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата.
„Последњи удар Вашингтона, којим се укида изузеће за осам земаља, великих купаца иранске нафте, јесте и психолошке и економске природе. Главни купци су Кина, Индија, Турска, Јапан и Јужна Кореја, док су Италија и Грчка практично већ одустале и престале да купују иранску нафту. Сада је питање да ли ће и тих пет кључних земаља тако поступити. Делегације из Токија и Сеула су отишле у Вашингтон да виде да ли је могуће да то изузеће од санкција буде продужено. Међутим, изгледи су мали и вероватно је да ни јужнокорејске ни јапанске нафтне компаније неће до даљњег куповати иранску нафту“, сматра Коркоделовић.
Тако се, додаје наш саговорник, значајан ирански извоз своди на три земље — Индију, Кину и Турску, где је Анкара, како се верује, најодлучнија у томе да настави да узима нафту и гас из Ирана.
„Када је реч о Кини и Индији то су земље на које одлази око 50 одсто укупног иранског извоза. Верујем да је Индија подложнија притисцима из Вашингтона, док ће Пекинг, пре свега из принципијелних разлога, настојати да не подлегне америчком притиску. Међутим, Кина увози из Ирана 500.000 барела нафте дневно, што је око шест одсто укупног кинеског увоза нафте, и она јако инсистира на гарантованим испорукама зарад стабилности своје привреде. У том смислу је можда осетљив даљи наставак сарадње увоза из Ирана, а треба такође имати на уму и да Пекинг ускоро треба да приведе крају веома сложене преговоре о трговинским односима са САД, па Кини нису потребне даље компликације са Вашингтоном у овом тренутку“, напомиње Коркоделовић.
Међутим, како каже, иако ће извоз иранске нафте вероватно додатно пасти за 50 одсто, раст цена нафте ће, са друге стране, Техерану омогућити релативно пристојне приходе од око 30 милијарди долара на годишњем нивоу.
„Са друге стране, велико је питање и како ће поступити администрација председника Трампа у ситуацији када цене нафте расту. Наиме, цена нафте је порасла за два одсто само у протеклој седмици и већ је премашила 75 долара по барелу. Аналитичари кажу да се цена нафте креће ка нивоу од 80 долара, што није добро за Трампову предизборну кампању, која ће вероватно ускоро почети, за изборе 2020 године. Њему је, наиме, много важнија цена галона бензина која је сада негде око три долара, него да баци Иран на колена или да дозволи да његови саветници, јастребови попут Болтона или Помпеа иницирају чак и оружани сукоб са Ираном“, сматра Коркоделовић.
У том смислу, напомиње Коркоделовић, могуће је да изузеће од санкција ипак буде продужено Индији, Турској и Кини, као што је већ продужено у погледу енергетике Ираку и Авганистану.
На питање шта Техеран може да уради како би ублажио тај амерички удар, наш саговорник одговара да о томе постоје разне спекулације.
„На пример, могућ је претовар танкера на отвореном мору или плаћање златом и другим валутама мимо долара. Затим, нарочито у случају Индије, плаћање нафте индијском робом. Такође, у ранијим случајевима кад је Техеран био под оштрим санкцијама интересантно је да су Уједињени Арапски Емирати били један од главних прозора за извоз или чак шверц иранске нафте. У Емиратима наиме, нарочито у Дубаију, живи велика и веома богата и способна иранска колонија пословних људи који су и у време најчешћих санкција плаћањем у злату успевали да да одржавају неке врсте пословних канала“, примећује Коркоделовић.
Иранци кажу да никада неће дозволити да Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати узму њихово место на глобалном тржишту нафте, па се ту се појављује и оно увек веома осетљиво питање Хормушког пролаза.
„Има нагађања да би Иран у неком од очајничких покушаја могао да затвори тај пролаз кроз који дневно иде око 20 одсто глобалне производње нафте и 35 одсто извоза светске нафте бродовима. То би онда дефинитивно изазвало експлозију цена нафте и помињу се вртоглаве бројке од 500 или чак 1.000 долара по барелу. То би био невиђен удар на светску привреду“, категоричан је Коркоделовић.
Ипак, услед свих тих веома песимистичних предвиђања Коркоделовић истиче да је веома интересантна посета министра спољних послова Ирана Зарифа Америци.
„Он је у Њујорку био један од говорника на заседању Генералне скупштине и рекао је да је Иран спреман да преговара са Вашингтоном под одређеним условима. Зариф је наиме на једном панелу јавно изнео предлог да се изврши размена затвореника Иранаца у САД и Американаца у Ирану. Иако је тај предлог он и раније износио Американцима, али није добио никакав одговор, овог пута Американци то нису категорички одбили. Они траже да Техеран прво ослободи, како они кажу, неправедно осуђене и затворене америчке држављане од који су бар двојица иранског порекла. То је, дакле, интересантно као нека врста пробног балона које обе стране пуштају како би ’опипале‘ атмосферу“ објашњава Коркоделовић.
Такође, занимљиво је да се Зариф појавио у Њујорку само две недеље након што су САД уврстиле Иранску револуционарну гарду на списак страних терористичких организација.
„То је такође још један сигнал да можда нисмо у предворју рата“, закључује Коркоделовић за Спутњик.
