Мој ћале је хтео пешке до Берлина,
да ухвати лично Адолфа за уши,
ал‘ кад је стигао негде до Беча,
већ су га престигли Амери и Руси.
Берлин, Бајага и инструктори (1984)
И ништа представља нешто. Брамагупта, индијски математичар, пре око 3.600 година дефинисао је правила употребе броја нула. Збир две нуле је нула, збир нуле и неког позитивног броја је увек позитиван број и тако даље. Вавилонци, Маје, Грци, сјајни у рачуну, утемељивачи бројних дисциплина, за нулу нису знали. Захваљујући арапским мислиоцима, нула касније стиже и до Европе. А захваљујући нули, у Европи се долази до доказивања значајних теорема. Нула представља нешто. Није тачно да је нула — ништа.
Западнобалкански самит у Берлину помпезно је најављен, чак се калкулисало и да ће то изродити нешто. Нешто у смислу новог неформалног споразума између Београда и Приштине, нешто као најава пријема лажне државе Косово у УН. Нешто као још једно попуштање Београда и позитиван развој догађаја за Приштину.
Унапред се знало да је цео скуп организован само и искључиво због „косовског питања“. Преговори су у блокади, тешко ће бити настављени, па је ово смишљено зарад „премошћавања ситуације“.
Окупиће се представници бивших југословенских република, плус Албанци из Тиране и Приштине. И онда ће бити отворена тема Косова у контексту безбедности Балкана. А када се у том формату и на такав начин разговара о регионалној безбедности, од које зависи евроинтеграција свих балканских актера, усамљена Србија ће макар мало попустити под притиском.
Међутим, како се ближио 29. април, све је више постајало јасно како ће резултат бити — ништа. На то су указивале три ствари:
Прво — нервоза албанских политичара из Приштине постаје приметна чак и просечним посматрачима. Харадинај понавља да је услов свих услова „признавање државности Косова“ од стране Србије, Тачи наклапа о Бујановцу и Прешеву, захтевајући да се у преговоре директно укључе САД, а агилни агитпроповци из Самоопредељења организују демонстрације.
Друго — реторика организатора скупа из Париза и Берлина се драстично мења. Из кабинета Ангеле Меркел стиже порука како циљ није доношење одлука, већ „размена ставова“, а од Емануела Макрона чујемо како ће „састанак бити усредсређен на стабилност региона, са посебним фокусом на изналажење пута за поновно покретање дијалога између Србије и Косова“. Што се више ближио термин одржавања самита, то је све више оптимизам на Западу копнео.
Треће — важна ствар јесте почетак својеврсне кампање уперене директно против Александра Вучића у једном броју западних медија. „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ је најдиректнији: „док Председник Србије говори да своју земљу води у ЕУ, истовремено медији, који су ослонац његове власти, користе сваку прилику да хушкају народ против Европе и зато таквој Србији није место у Унији“. Назнака да попуштања Београда овога пута неће бити.
Е сада, пошто и ништа може представљати нешто, у „размени ставова“ је требало да Србија остане усамљена, самим тим и политички изопштена и означена као искључиви кривац за нарушавање регионалне безбедности, до које може доћи због даље блокаде преговора Београда и Приштине. Самим тим и да се суочи са последицама које таква улога доноси.
Ипак, посматрајући све што се одиграло на самом самиту и реакције после њега, у овоме се није успело. И за организаторе скупа и за албанску страну нула није представила нешто. Али је зато за Вучића ништа постало нешто.
Александар Вучић се из Берлина враћа као несумњиви победник. У овој размени фигура на „косовској табли“ он је поправио своју позицију, што је за Србију од велике важности. Ово у резултатском смислу „ништа“, ипак нам показује да је вођењем храбрије политике и повлачењем јасних „црвених линија“, упркос непријатним притисцима, могуће бранити своје националне интересе без неке велике драме и драстичних контрамера.
Победа је у томе што после овог скупа став Србије добија на тежини, он је сасвим легитиман, чак и за стране које су за „независност Косова“ урадиле више и од самих Албанаца. А једини став који се јасно разазнаје, јесте да споразума са Приштином у овим условима не може бити.
А и како би могло бити после онакве преговарачке платформе косовских Албанаца? Несрећа за Вучића је у оној „трећој ствари“ — што ће се западни медији, па затим и политичари, све више бавити неким другим његовим одлукама, невезаним за Косово, па ће овај спољнополитички успех врло брзо бити релативизован притисцима који се тичу унутрашње политике.
Али, то за позицију Србије више уопште не мора бити пресудно. Чак то не мора бити пресудно ни за позицију самог Вучића, чију „ердоганизацију“ или макар „орбанизацију“ треба очекивати.
Јер овај самит је завршен неуспехом за организаторе, због тога што су околности у којима је одржан сасвим другачије него претходних година. Да се послужимо макар и „натегнутом логиком“, песмом Бајаге и инструктора: док су балкански лидери кретали пешке до Берлина, тамо су „већ стигли Амери и Руси“.
Немачка и Француска нису кадре да решавају „косовско питање“, нису више чак ни у прилици да кључно утичу на регионалну безбедносну динамику на Балкану. Ако ЕУ није способна да натера Албанце на укидање такси, ако је принуђена да толерише Тачијеве изјаве како се САД морају директно укључити у преговоре, ако су консултације Вучића са Путином пред сваку нову рунду преговора већ постале ритуалне, ако сада организује преговоре о томе како поново започети праве преговоре, о каквом ауторитету Брисела се може говорити!?
Зато ће наставак овог процеса све више „замрзавати конфликт“ и удаљавати нас од било каквог „свеобухватног решења“. Решење ће бити могуће тражити тек када се преговарачки процес врати у Савет безбедности УН и када се стекну услови за неки нови детант између „Амера и Руса“.
До тада, важно је да ово ништа претварамо у нешто за нас. Макар и да се само купује време.
