Филмски опус Чарлија Чаплина и његов допринос кинематографији детаљно су и опсежно истражени. Далеко мање осветљени аспект дела овог комичара јесте његов утицај на бројне уметнике широм света, а посебно на представнике авангарде.
Феномен чаплинизма у књижевности, уметности и култури, како светској и европској тако и српској, надахнуо је Бојана Јовића, директора Института за књижевност и уметност из Београда, да се посвети дугогодишњем истраживању, утемељеном на упоредном проучавању грађе на десетак језика, из европских и ваневропских средина. Резултат је богато илустрована монографија „Авангардни мит Чаплин“, објављена у издању „Службеног гласника“ из Београда.
Једно од својстава Малог скитнице Чарлија или Шарла, чувеног Чаплиновог филмског хероја, јесте одбијање да прихвати друштвене стеге које механизују појединца, одузимајући му стваралачки потенцијал. То је једна од карактеристика која је привукла уметнике авангарде и навела их да Чаплина прихвате као сопственог хероја.
„Доба авангарде је једно срећно и по многоме изузетно доба европске културе, у ком су се окупили креативни појединци свих вера, нација, држављанстава. Они су, упркос рату, социјалним и религијским разликама, били огромна, јединствена група међународних прегалаца који су трагали за бољом уметношћу и књижевношћу, па и за бољим светом“, указује наш саговорник.
Од мита до авангарде
Бојан Јовић истражује митску нит прожету кроз личност и дело Чарлија Чаплина, која је привукла и надахнула бројне авангардисте. Мит је, напомиње он, обавијао све сфере Чаплиновог живота, почев од његовог порекла.
Рођен 16. априла 1889. у Лондону, Чарлс Спенсер Чаплин се још као дете суочио са судбином сличном оној коју је доживео јунак његовог филма „Малишан“ из 1921. године. Најраније детињство је провео између нервно лабилне мајке и оца алкохоличара, након чије је смрти заједно са старијим братом завршио у сиротишту. Оно што је Чаплина извукло из мора незбринуте деце и бескућника био је његов свестрани таленат. Веома рано је постао члан једне дечје музичко-позоришне трупе, што је био тек први, скромни корак на његовом путу ка слави првог холивудског суперстара.
„Дуго се, и пре ’Великог диктатора‘ (1940), а и после тог филма, веровало да је Чаплин јеврејског порекла. Том уверењу је допринела и улога малог јеврејског берберина који је избезумио Трећи рајх. И неки авангардисти су подржавали такав став. Чак је ФБИ, с обзиром на то да је Чаплин од почетка био под присмотром због својих левичарских уверења, дошао до тога да је његово право презиме Торштајн. Чаплин је индиректно подржавао тај мит, није се изјашњавао о њему, али би се његово порекло пре могло тражити међу енглеским Ромима“, напомиње Јовић.
Међу бројним феноменима проистеклим из Чаплиновог култа јесте и огроман број подражавалаца. Широм света снимане су филмске имитације или плагијати Чаплинових остварења, а организована су и безбројна такмичења Чаплинових имитатора.
„Постоји анегдота да је на једном од таквих такмичења одржаних у Француској, наводно, учествовао и сам Чаплин и — изгубио. Руски авангардисти су то објашњавали чињеницом да се Чаплин не да имитирати, те да ни он сам не може себе да имитира. Према једној другој верзији, главну награду на једном таквом такмичењу освојио је његов старији брат“, прича Јовић.
Покретач друштвених промена
Чарли Чаплин је својом филмском персоном и ауторством оживео бројне представе колективног несвесног.
„Дадаисти и рани надреалисти обожавали су његову аморалну, или неморалну црту. Он је по структури свог лика хобо, лутајући беспосличар који иде Америком у потрази за послом или лаком зарадом, без много труда. Од њега се очекује да украде слаткиш детету, да направи неку пакост, да се понаша неприкладно према дамама, да малтретира представнике грађанске класе. Руси и француска школа су у Чаплину видели изузетну, креативну механику биопокрета, нешто што би могло да послужи као школа будућим глумцима, не само филмским него и позоришним. За Бошка Токина и многе наше авангардисте Чаплин је био представник нове уметности и европејства у САД“, наводи Бојан Јовић.
У српску књижевност, уметност и културу Чаплин је ушао проактивно, што значи, како објашњава аутор монографије, да наши уметници и авангардисти нису били само „пуки примачи утицаја“. Чаплин је надахњивао ствараоце попут Бошка Токина, Љубомира Мицића, Растка Петровића, Душана Матића, Станислава Винавера и многих других, који су му посвећивали не само своје стихове него и бројне теоријске радове и уметничке манифесте.
Касније, када је Чаплиново дело постало уметнички зрелије, када је ублажио своје ставове и почео да снима дуже филмове, појавиле су се нове, сентименталистичке интерпретације његовог лика и дела, како код европских, посебно француских уметника, тако и код латиноамеричких стваралаца. „Наишао је и на велику критику надреалиста, који су му замерали то што је постао ’плачисунђер‘, социјални кловн који прима ордење, руча и вечера са званичницима и угледницима и који је издао своје ране идеале“, напомиње Јовић.
Немачки авангардисти су, међутим. сматрали да Чаплин није само уметник него и могући покретач друштвених промена. „Експресионисти, попут Ивана Гола и Георга Гроса, имали су идеју о изразитом друштвеном потенцијалу Чаплина, јер он делује као субверзивна сила која представља потлачене масе. У једном периоду је и Максим Горки изражавао идеју да је Чаплин управо представник радничке класе, односно малих људи“, наводи Јовић.
Чаплин је непосредно пре и током Другог светског рата снимао филмске сатире у којима је исмевао омражене личности из тог периода, а после рата су му мета били и многи амерички политичари, што је на њега бацило сумњу да је близак комунистима. У филму „Модерна времена“ (1936) приказао је сиромашне раднике који живе у тешким условима, у „Великом диктатору“ је жестоко критиковао нацизам, док је у црној комедији „Господин Верду“ (1947) изразио критичке погледе на капитализам.
Због „антиамеричке делатности“ нашао се на црној листи озлоглашеног Џеја Едгара Хувера, који је наредио ФБИ да води тајну истрагу о њему. Врхунац рата с „ловцем на црвене вештице“ догодио се 1952. године, када је Чаплин отпутовао у краћу посету Енглеској. Хувер је то путовање искористио да му забрани поновни улазак у САД. Филмски геније се настанио у Швајцарској, а у САД је поново отишао само једном, 1972. године, да би примио Оскара за животно дело. Сатирични приказ америчког страха од комунизма током Хладног рата Чаплин је дао у филму „Краљ Њујорка“ (1957), који је у Америци био забрањен све до 1973.
Геније који, ипак, не бледи
Чаплинов Скитница постао је део културне историје и препознатљив је чак и онима који нису погледали ниједан његов филм. Због тога готово шокантно звучи прича о искуству нашег угледног писца Владимира Пиштала који је, намеравајући да својим студентима на једном америчком универзитету предаје о Чаплину, открио да они никада нису чули за њега.
Бојан Јовић, међутим, сматра да је веровање да су ранија времена била сретнија, јер су сви били образованији, само плод наше идеализације.
„Бојим се да није тако и да је Гаусова крива увек била присутна. Култура је памћење, и ово што ми радимо јесте осветљавање једног раздобља на начин који никада досад није био урађен. Оно што је битно јесте да постоје људи који ће и знати ко је Чарли Чаплин и препознати огромну количину и озбиљних, и анегдоталних чињеница које постоје у овој студији. Ово је мали прилог борби за очување тог памћења, односно културе“, закључује наш саговорник.
