После неуспелог државног удара против уставно изабраног венецуеланског председника Николаса Мадура, високи амерички званичници, државни секретар Мајк Помпео и саветник америчког председника за националну безбедност Џон Болтон, поновили су да су све опције што се Венецуеле тиче — опет на столу.
Тако су њих двојица изнова појачали бојазан да ће се Вашингтон одлучити на војну интервенцију против Боливарске Републике. Већина аналитичара, међутим, сматра да је америчка војна интервенција немогућа у години у којој амерички председник Доналд Трамп отпочиње кампању за реизбор.
И сам Мадуро још раније је упозорио Белу кућу да ће, уколико до војне интервенције на његову земљу дође, Америка доживети нови Вијетнам. Изгледа да су и амерички званичници свесни те чињенице, с обзиром на то да се о томе да су све опције на столу говори још од почетка кризе у Венецуели, када се председник венецуеланског парламента Хуан Гваидо у јануару, недуго после инаугурације Николаса Мадура, уз подршку САД и неколицине западних земаља самопрогласио за „привременог председника земље“.
Вероватно највеће разочарање за Вашингтон представља војска која се није ставила на Гваидову страну, упркос надама да ће млађи официри отказати послушност легитимној власти.
Са око 150.000 добро обучених војника и припадника Националне гарде, оружане снаге Венецуеле чиниле би веома опасног и респектабилног противника за Америку, а Вашингтон себи не би могао да допусти још један дуготрајан рат без изгледа за брзу победу. Уз то, венецуеланске џунгле живо подсећају на Вијетнам.
С обзиром на очигледност чињенице да Мадуро не може пасти са власти без оружане акције, а та акција, видели смо пре неколико дана, не може да дође изнутра, Вашингтону је потребно алтернативно решење.
Венецуелански народ и војска неће подићи оружје против Мадура. Kо би то могао да уради? Одговор на њега можда је дала агенција Ројтерс вешћу коју је потврдило неколико извора, да власник некадашње агенције за регрутовање војника-најамника „Блеквотерс“ Ерик Принц предлаже да се за свргавање Мадура искористе његови људи.
Према његовом плану, пише Ројтерс, који је изнео потенцијалним инвеститорима подухвата, „Блеквотер“ би распоредио око 5.000 плаћеника из Колумбије и других јужноамеричких земаља у Венецуели, који би се борили на страни Хуана Гваида.
„На први поглед, за Вашингтон је ангажовање плаћеника у Венецуели елегантно решење“, коментарише Ројтерсове спекулације војни аналитичар Александар Радић, јер тада су некоме другоме руке крваве зарад политике која би силом наметнула решење венецуеланске кризе. „Али, увођење плаћеника у рат у ситуацији у којој би било потпуно јасно да иза њих политички стоји Бела кућа, вероватно би био пут у катастрофу ширих размера, јер САД би сносиле све последице као да су започеле војну интервенцију“.
Иако би се радило о плаћеницима, друге силе, које више немају намеру да поштују америчку хегемонију, сасвим сигурно би се супротставиле таквој акцији и међународни односи додатно би се погоршали.
„Мислим да би у том погледу цена која се плаћа могла да буде превисока и дa би то обесхрабрило евентуални пут у авантуру као што је ангажовање плаћеника у једном сукобу високог нивоа“, сматра Радић.
Досад, Америка није користила плаћенике за ратовање против неке државе. Приватизација државних послова, укључујући и војску, узела је маха у Сједињеним Државама, каже Радић, и многи послови, до јуче карактеристични за војску, прешли су у руке приватних компанија.
У нашем региону може бити необично када видите обезбеђење америчке базе „Бондстил“ на Косову и Метохији, коју обезбеђују плаћеници наоружани аутоматским пушкама, док се амерички официри крећу наоружани пиштољима без оквира, објашњава Радић.
„Досад су фирме које су своје људе опремале аутоматским пушкама учествовале у ратним акцијама у Ираку или Авганистану. Било је ситуација када су отварали ватру, али никада ниједна од тих фирми није преузела на себе вођење нечега што би имало обрисе војне операције“, додаје он.
План Ерика Принца, ако су Ројтерсове информације тачне, довео би, према Радићевим речима, до новог необичног облика државно-приватног партнерства, овај пут таквог да би приватна компанија водила рат за рачун једне државе.
Можда је управо таква врста јавно-приватног партнерства круна његовог рада од 1997, када је, према идеји пензионисаног америчког официра Ала Кларка, основао „Блеквотер“.
Од тада па до 2013, када је „Блеквотер“ званично угашен, а наставио да постоји под другим именима, ова најамничка фирма прешла је дуг пут, од мале агенције за изнајмљивање плаћеника, до компаније која склапа милионске уговоре са америчком владом.
Принц, екстремни католик конзервативних начела, чија је сестра Бетси Девос секретарка за образовање у кабинету Доналда Трампа, првим ангажовањем плаћеничке армије у једном рату у модерној светској историји би на тај начин остао запамћен. Међутим, цену би платили ноги невини Венецуеланци, јер плаћеници, а то смо могли да се уверимо на примерима из Ирака и Авганистана, ни према коме немају милости.
