Олгица Андрић, професор италијанског језика и књижевности, судски преводилац за италијански и португалски, открила је јавности да су у овој озбиљној професији људи који су спремни да несебично помогну другима, не штедећи своје знање и време.
Поред свих послова којима се бавила, запослена је у фирми, држи приватне часове, бесплатно преводи медицинску документацију људима који лечење настављају у иностранству. Придружила јој се Ивана Радојичић, нутрициониста и уметник са сјајним познавањем енглеског језика.
„Пошто је захтева било све више, на Фејсбуку је настало ’Преводилачко срце‘, мрежа коју данас чини чак 500 преводилаца који су помогли стотинама људи које никада нису видели. Морамо да се дистанцирамо колико је то могуће, све ово уме да буде болно, јер су често болесни млади и деца“, каже Ивана за Спутњик.
„Иако су пацијентима често врло тешке дијагнозе, људи се врате излечени или залечени, продужи им се живот, буде им боље. Увек се трудимо да на ствар гледамо са те стране, да помажемо, нарочито деци да оздраве, да нађу себи лека. Када бисмо на ствар гледали на супротан начин, било би нам много теже. Има случајева када се те ситуације заврше трагично и то нам јако, јако тешко пада“, каже Ивана.
Ове младе, вредне жене не пристају често на медијску промоцију „Преводилачког срца“. Медији јуре кликове и лајкове, па се прича о помоћи болеснима претвара некад и у патетику, а много је више од тога, каже Олгица.
„У суштини свега је борба, борба да се некоме помогне, борба да човек оствари своје право, да добије оно што му следује, ако не у земљи, онда негде другде. У крајњем случају, борба за живот. Нема ту никакве патетике, само борба свим могућим средствима да се стигне до циља“, каже она.
На овој Фејсбук страници у сваком тренутку је активно макар 50 преводилаца који могу да помогну. Има их из свих места у Србији, а цео посао се одвија преко интернета, прво се пацијенти или њихови родитељи јаве, а затим имејлом шаљу документацију.
„Преводилачко срце“ прихвата искључиво хуманитарне преводе, не и оне за остваривање неких других права, на пример, ако неко жели да се домогне пензије или да наплати осигурање. Не преводе у судским споровима, не прихватају фармацеутске преводе, тако им остаје више простора да помогну људима којима је потребно лечење у иностранству. Урадили смо јако пуно посла у ових пет година, нажалост, све га је више, каже Ивана Радојичић.
„Превели смо преко 20 хиљада страна медицинске документације, једна таква страна није исто што и физичка, нешто је мања, али на тај начин смо донирали више од 250 хиљада евра. То је била Олгичина идеја, пошто нисмо у могућности да финансијски допринесемо лечењу тих људи, допринећемо својим знањем“, објашњава Ивана.
Ланац доброте преводилаца Србије проширио се и на друге хуманитарне акције, прво су донирали часове језика као помоћ за колегиницу која је остала непокретна после саобраћајне несреће. Затим су дали новац од комерцијалних превода за асистенте особа са инвалидитетом у Новом Саду, спремили пакетиће за децу дијабетичаре и бебе који се лече у Новом Саду и Београду. Последња акција је помоћ деци Основне школе у Бачком Градишту. Тамо живе људи достојанствени у свом сиромаштву, који се никада не жале, каже Олгица.
„Добили смо информацију да је од 400 ученика који похађају ту школу чак 200 на социјалној помоћи. То су људи који су јако сиромашни, деца немају патике за физичко. Чекају да им се врате старија сестра или брат из школе, отац с посла, да би им дали патике за физичко. Донирали смо одећу, обућу, колико је ко могао да сакупи“, каже она и позива све који желе да помогну, да пошаљу пакет на адресу Основне школе „Светозар Марковић“.
„Преводилачко срце“ припремиће документацију за лечење у било којој земљи света. Преводе најчешће на немачки, енглески и италијански, следе скандинавски језици. Кажу да су чести и преводи на руски, кинески, па и на неке, како кажу, мање језике, попут мађарског, чешког, пољског.
Ове младе, вредне и храбре жене кажу да им је највећа плата и животно задовољство када се у групу јави мајка излеченог детета.
Нажалост, често добију и негативне вести, јер се много пута ради о случајевима који су терминални, али то је само даљи подстрек да се помогне другима. Јер, нада увек постоји.
