Круг лажног и суманутог патриотизма који је потпаљивао родољубиве страсти, али није одбранио ниједан национални интерес.
Круг квазиграђанског аутошовинизма и самопорицања који је у свему видео кривицу примитивних и у митоманској историји заглављених Срба.
Пекар Албанац на београдској периферији постао је политичко питање број један у Србији. Бурегџија је на некој друштвеној мрежи укрстио шаке у албанског орла, попут Шаћирија, који нам је забио гол на Мундијалу. И онда је покуљало српско колективно несвесно, што би рекао Јунг.
Кроз овај случај, за свега неколико дана, виделе су се, на тацни, наше приземне страсти, кукавичлуци, квазинационалистички пориви, горди и препотентни изливи лажног елитистичког човекољубља.
Борча и пекара „Рома“ постале су епицентар и поприште српских крајности.
Најпре, дивљачког и примитивног оргијања демонстраната који су, на посну Велику суботу, насрнули печеним свињским главама на „опасну“ пекару.
Потом неукусног перформанса просвећених који су масовно у петак посетили пекару и појели по бурек, ваљда да покажу своју ширину, освешћеност и толерантност.
Нити су први (а не може им се ни замерити) спремни да дигну глас и одбране Србе на Косову и Метохији који живе у последњим казаматима у Европи. Нити су други спремни (а могли би) да осуде Албанце који свакодневно прогањају, убијају, покрадају Србе и руше им чак и гробове у јужној српској покрајини.
Нити су Срби шовинисти који не трпе различитост, јер све националне мањине овде имају бољи статус него Срби у суседним земљама.
Нити су сви Албанци овде провокатори који, док развијају коре и цеде лимунаду, сањају долазак велике Албаније и до Зрењанинске џаде.
Ништа не постоји у тим категоријама. Десила се појединачна неумесна провокација, неодмерена иритирана реакција демонстраната и коначно, надмена идеолошка лекција елите која је морала бурецима да омасти брк.
Српским „јуначинама“ је битно да воде Косовску битку на обалама Дунава, пар километара од Панчевца, а грађански крсташи су одмах у томе видели шансу да са висине покажу да Срби могу да једу бурек, замислите ту храброст, и код Албанца.
Као да Албанци нису одувек овде добродошли и као да није опште место да имају најукуснији бурек, ′ладну бозу, па и тулумбе и баклаве.
И као да, са друге стране, не знамо да би Србин у Приштини, када би подигао српски барјак, „остао и без руке и без барјака“, што би рекао Вук Драшковић у Новом Пазару, неколико година после „јогурт револуције“.
А током „јогурт револуције“, милошевићевци су у патриотском заносу, док су спремали „победу“ на Косову, почистили војвођанске „аутономаше“, али то су били ипак озбиљни историјски процеси са још озбиљнијим последицама.
„Бурек револуција“ из Борче, са друге стране је, тривијални игроказ који више говори о томе на шта смо колективно спали.
А говори и да држава према овом, бизарном, али ситном и периферном случају не зна како да се постави. Него ваљда чека да се бурек о′лади и да се све заборави.
