Лилија Тајберај је прошле година била и једна од победница окружног такмичења „Жена године“. Победила је у номинацији „Чувар националних традиција“. У свом крају је позната по производњи националне одеће и сувенира. Стручњаци кажу да њене производе одликују добар квалитет, леп изглед и префињеност.
Своје радове редовно излаже на сајмовима, фестивалима и такмичењима, а недавно су њени производи били представљени и на Арктичком форуму у Санкт Петербургу.
Тајберајова каже да су се у њеној породици, по женској линији, сви бавили занатом, иако у тундри не знају све жене да шију. Да ради са иглама и јеленским кожама, научила je још у детињству и сећа се да се никада није смрзавала, иако живи у арктичкој зони. То je, каже, веома топла одећа и обућа.
Васпитавана је, истиче, у кући, а не на интернету и научена је колико је важно неговати традицију.
„Људи губе корене, заборављају свој род“, каже Тајберејава, истичући значај очувања духовне културе и фолклора свог народа. Како наводи, управо је њени корени не пуштају и чврсто je држе на родној земљи.
„На мудрости живота у тундри се држи и наша породица, а животна искуства и занатске вештине преносе се са колена на колено, са старијих на млађе“, додаје она.
У малој породичној мануфактури породица Тајберајових шије традиционалну одећу, традиционалне чизме — унте и другу обућу, као и специјалне крзнене прекриваче од јеленске коже који се зими стављају на „чум“ да би било топлије. Каже да је то тежак и мукотрпан посао, јер се све производи ручно, али да је то њен живот и да у томе ужива.
„То је седећи посао — страдају врат, вид, отичу ноге, али ја свако јутро срећна идем на посао. Наш занат има социјално-културни значај. Омогућава да се не изгубе корени. Човек без корена је изгубљен. У Русији има више од 200 националности, а наш задатак је да очувамо индивидуалност. Тај занат омогућава аутохтоним народима на северу Русије да задрже свој идентитет. На крају крајева, снага наше земље је у различитости. У нашој земљи људи уче из разлика и полазе од од чињенице да ствари могу бити различите“, прича Тајберејава.
Како каже, заједно са мајком и радницама шије женске производе, док се отац бави производњом мушког дела колекције — прави каишеве и појасеве, шипке и конструкције за „чум“, санке и све што је потребно за живот у тундри.
„Из здравствених разлога моја породица је морала да напусти тундру, али ми смо нашли решење и наставили смо да се тиме бавимо у нашем селу. Пролазимо кроз такав развој да ћемо морати да учимо децу да усвајају радне навике и да буду поноснa на нас. Децу не треба учити речима: ’Mорате то и то…‘, већ својим делима и примером“, истиче саговорница Спутњика.
Њене производе највише купује локално становништво, али и људи из иностранства компаније и појединци.
„Роба се продаје у Естонији, Аустралији, Енглеској. У Естонији добро иду ’малице‘ — то је мушка одећа, а у Енглеској — папуче. И Немачкој се продавала наша обућа. То јест, има нас у целом свету. У нашем крају људи највише купују прекриваче за ’чум‘“, додаје Тајберејава.
„То су људи којима је блиска та тема. Ми правимо и тамбурине, врсту малог, ручног бубња с једном мембраном, напетом на дрвени обруч. Купују их људи који се тиме баве, као и они који се баве шаманизмом, а такође и обичан народ и разне фирме. Трудимо се да имамо широк асортиман. Ово је сезонски посао и највише посла имамо зими, а лети смо углавном без посла. Нажалост, то је лоше. Желела бих да увек имамо промет, посао и зараду.“
Говорећи о свом крају — Ненецком аутономном округу, Тајберејава наводи да је то најређе насељен округ Руске Федерације, који има само 44 хиљаде становника. Међутим, то је веома велика територија.
„Дођите нам у госте, у Нарјан Мар. Чим тамо стигнете, бићете под заштитом Нума тј. Бога. Људи ће вам помоћи и све показати, а ако дођете у моје село, они ће вас нахранити, напојити, даће вам коначиште и свуда ће вас спровести. Нарјан Мар је престоница и ту људи живе, ту имате школе и ту се налази администрација, а све остало су села, до којих се тешко стиже. Једино село, где ја живим, има пут. Оно је удаљено 40 километара од Нарјан Мара. У сва остала села стиже се лети реком, а зими по ’зимнику‘. Зимник је замрзнута мочвара, река или језеро, пут који се користи само у зимским условима, када су минуси. Лети се он топи. Неки граде пут посебно зими и лети, а до неких села се може стићи само ваздушним путем“, наводи Тајберејава.
