Док су недељама које су претходиле овом датуму Даблин, Лондон, Лисабон, Мадрид, Париз, Брисел, Хаг, Бон (данас Берлин), Атина, Копенхаген, Стокхолм и Вашингтон, из пера својих историчара величали јубилеј уз заједничку и здушну константу како је Бој на Косову „значио судар две цивилизације и епохалан догађај“, њихове дипломате-екселенције, домаћински позване, нису се појавиле на Газиместану да непосредно пропрате један од најузвишенијих тренутака српског народа.
И не само српског, како уосталом, и пише на свим језицима света. А онда је „ненадано“, са главне адресе западног света — држава САД, савезна држава Вашингтон, град Вашингтон, Пенсилванија авенија број 1600, Бела кућа — дошла „препорука“ западним екселенцијама у Београду — сународницима Шекспира, Волтера, Хегела, Бетовена, Моцарта, Штрауса и још подоста европских високоумника — да није „упутно“ присуствовати овом празнику на месту где „зли Срби“ тиранишу „јадне Албанце“. И, наравно, наредба је била извршена.
Такав поступак, међутим, ни на који начин није загасио сјај ни Лазаревих копљаника ни помутио осећања два милиона самопозваника који су се, тог узвишеног дана, окупили на Газиместану.
Бизарна оправдања за одсутност, као, на пример, да су, ето, на Косову „угрожена људска права“, али не и уз назнаку која права и којих људи, показала су, у ствари, како велика историјска истина може бити подређена малом и дневном политичком тренутку.
Нека, рецимо, овом згодом, буде замишљено како би одзвањале речи неког званичника или незваничника, свеједно, који због француских дневних прилика или неприлика покушава да умањи или избрише значај пада Бастиље, или да је одбио присуство прослави Дана независности САД!
Све у свему, био је то јасан сигнал да ће се тај паклени наум отцепљења Косова и Метохије од матице Србије, кад/тад и остварити.
И на крају и данас, нажалост, из неких западних центара моћи чују се „јецаји за угњетене Албанце са Косова и Метохије“.
Низ нечисте образе, међутим, и сузе могу да се замуте.
Текст је део књиге новинара Борислава Комада „Мислим на ћирилици“ која представља збирку објављених и (игром случаја) необјављених колумни. У средишту његових текстова је Србија у геополитичким вихоровима, али ту је и нескривена љубав према Русији и велико дивљење Кини.
