Њемачка као водећа земља ЕУ више од деценију није кадра да опорави свој финансијски сектор тако што ће стабилизовати кључну банку у свом систему — „Дојче банку“, због чега је за суверену земљу у недопустивој мери изложена спољном утицају, у овом случају америчком. С друге стране, њемачки ход по мукама неминовно погађа и остатак Европе, јер, бар кад је реч о економији, између судбине Њемачке и Европе, или макар ЕУ, нема веће суштинске разлике. Знају то одлично и у Берлину, па ће још 2010. године канцеларка Ангела Меркел упозорити: „Ако пропадне евро и Европа ће“.
Управо такав ризик, према мишљењу многих, већ годинама виси над главама како Њемачке, тако и ЕУ, због проблема „Дојче банке“, који су један од разлога да ни Њемачка, ни ЕУ, не могу бити самостални играчи, а камоли равноправан такмац у мултиполарном свијету поред САД, Русије и Кине, све док њене кључне финансијске полуге и токови новца у пресудној мјери зависе од воље банкара са Волстрита и Министарства правосуђа САД — једном ријечју Вашингтона.
Како су почели проблеми са водећом њемачком банком
Није на одмет подсјетити како је уопште некада најугледнија и највећа њемачка банка запала у готово безизлазну ситуацију. Менаџмент „Дојче банке“ је, наиме, у једном тренутку помислио да та финансијска институција може да опонаша „казино“ пословни модел највећих инвестиционих банка са Волстрита, па је, како „Дојче веле“ примјећује, ДБ зарађивао веома добро и то „уз помоћ гигантских трикова у пословању“. Проблем је наравно, што ДБ. али и читава Њемачка данас морају да се носе са последицама свих тих „трикова“, а оне се у случају „Дојче банке“ превасходно односе на операције са врло комплексним финансијским дериватима који у књигама имају укупну вриједност од невјероватних 42 билиона евра (што је 15 пута више од њемачког БДП-а), а што значи да би њихова ненаплативост дословце означила нестанак ДБ-а.
Агонији „Дојче банке“ свакако је пресудно допринијела тужба Министарства правосуђа САД из 2016. године када је званични Вашингтон затражио да ДБ плати новчану казну од 14 милијарди долара због сумњи да је, попут осталих банака, учествовала у финансијским малверзацијама и продаји ризичних хартија од вриједности на америчком хипотекарном тржишту, које су проузроковале глобалну кризу 2008. године. Казна од 14 милијарди која би „Дојче банку“ без дилеме одвела у стечај, на крају је избјегнута нагодбом од 7,2 милијарде долара, али то ни изблиза није отклонило главобољу њемачке стране.
„Дојче банка“, која је своје пословање проширила на све континенте, данас је уплетена у око 7.800 правних спорова у читавом свијету са одштетним захтјевима који се мјере милионима (можда и милијардама) евра, док истовремено амерички и британски медији годинама тврде да банка у билансима прикрива огромне губитке, што је практично растјерало инвеститоре и довело до тога да се вриједност акција ДБ на берзи у посљедњих 11 година суноврати за 90 одсто!
Читав случај одавно је попримио и озбиљну политичку димензију на релацији Берлин–Вашингтон, па се спорадично од њемачке стране могу чути оптужбе да Вашингтон преко „Дојче банке“ води прави економски рат против Берлина, али су, поред тога, и њемачки политичари и те како свјесни да су за невоље сами криви, те да су оне настале оног тренутка када се ДБ удаљила од класичног банкарског пословања и покушала да опонаша америчке банке.
Резултат свега на крају је да је Међународни монетарни фонд (ММФ) „Дојче банку“ (ДБ) прије пар година прогласио „највећом пријетњом“ за глобални финансијски систем чије би посртање могло довести до свјетског економског колапса, па је званични Берлин одлучио да се активно укључи у игру тако што ће покушати да споји двије највеће комерцијалне њемачке банке.
О фузији ДБ-а и „Комерц банке“, према писању медија, размишљало се још од 2008. године и глобалне финансијске кризе, а многи аналитичари су тврдили да је спајање двије највеће банке у Њемачкој неминовност и само питање времена. Циљ је био јасан — по сваку цијену спасити кључну финансијску институцију у Њемачкој (а вјероватно и у ЕУ) од пропасти, али и смањити изложеност њемачке привреде и њену зависност од спољног фактора.
То није крио ни један од највећих заговорника интегрисања, њемачки министар финансија Олаф Шолц, чије је основно становиште, према писању недељника „Фокус“, гласило да би било проблематично да једна тако јака привреда попут њемачке нема исто тако јаке банке које је подржавају.
Осим наводне жеље Владе Њемачке да тиме ојача финансијску потпору ионако снажним извозницима, неки аналитичари су примијетили да су посриједи и разлози геополитичке природе, те да је њемачка политичка и пословна елита стапањем својих највећих банака заправо жељела властитој привреди да осигура стабилно финансирање на домаћем тржишту капитала и то независно од америчких и осталих банка у тренутку када се све више продубљава политички и економски сукоб чланица ЕУ са САД и Кином.
Елем, покушај да се спајањем двије водеће банке у Њемачкој створи једна „мегабанка“, која би имала капитализацију од преко две хиљаде милијарди евра и била трећа по величини у ЕУ, за сада је пропао. А ако се неко пита откуд Америци осим НАТО-а толико велики утицај на Њемачку, ваља подсјетити да посрнулој „Дојче банци“ пред судовима у САД и даље пријете три велика правна спора.
Први се односи на сумње у намјештање валутних курсева, други у сумње у нелегално трговање дионицама у Русији, а трећи на кршење америчких санкција према Ирану и осталим земљама. Треба ли рећи да САД на тај начин дословце држе Дамоклов мач над кључном комерцијалном банком у Њемачкој, која се налази на листи од 30 банака релевантних за опстанак читавог глобалног финансијског система, а да не говоримо о евру чији је Њемачка главни ослонац.
