Фотографија је снимљена на „Седона форуму“ у Аризони, на ком је Ђукановић одржао говор на тему „Зашто је америчко лидерство (још увијек) важно“ и уручио Орден црногорске заставе првог степена удовици сенатора Џона Мекејна, Синди, који му је додељен прошле године за, како се наводи, „изузетан допринос црногорској независности и остваривању кључних спољнополитичких циљева Црне Горе, прије свега учлањења у НАТО“.
Остајући тврдо на линији политике и интереса америчке дубоке државе, за многе утолико није зачуђујућа ни подршка коју је црногорски предсједник дао самопроглашеном председнику Венецуеле Хуану Гваиду, који је прије само неколико дана предводио неуспјели покушај државног пуча у тој земљи. Ипак, оно што је већини црногорских грађана поприлично нејасно јесте зашто се Црна Гора уопште на било који начин петља у превирања на Јужноамеричком континенту, као и како је могуће подржавати прави државни удар у туђој земљи, док за имагинарни судите опозицији у сопственој.
Аналитичар Бошко Вукићевић, попут већине коментатора, сматра да је прва ствар која поводом Ђукановићеве отворене подршке покушају државног преврата у Венецуели пада у очи заправо „очигледна политичка непринципијелност, као и одсуство елементарне логике у понашању актуелног црногорског предсједника“.
„Док је код куће упрегао судске институције које контролише како би изрекле осуђујућу пресуду његовој политичкој конкуренцији за случај непостојећег државног удара, у другим земљама Ђукановић без претјераног премишљања даје подршку насилном преузимању институција са улице. Ово је само последњи пример одсуства било каквих принципа у спољној политици црногорског режима, осим једног: беспоговорног слеђења свих директива које стижу из САД“, каже Вукићевић за Спутњик.
С тим у вези, Вукићевић примјећује и да Ђукановић за разлику од многих европских лидера након првобитног истрчавања и несмотрене подршке авантуризму америчке администрације у Венецуели, на концу није ни покушао да заузме нешто умјеренији став према том питању.
„За разлику од њих, управо у тренутку када је покушај државног удара у јужноамеричкој земљи пропао, Ђукановић је одлучио да зарад исказивања лојалности администрацији у Вашингтону јавно подржи самозваног предсједника и наставак насиља.“
Саговорник Спутњика стога сматра да је једина интенција предсједника Црне Горе да оваквим потезима у и иначе веома оштрој конкуренцији докаже Америци како и даље персонално представља једну од најоданијих узданица на коју се Вашингтон може ослонити.
„Подразумијева се да Ђукановић и тродеценијска црногорска власт нијесу усамљени у улози извршитеља било које политичке смјернице која долази из Вашингтона. Такве врсте клијената Американци су пронашли у већини европских земаља које су припадале некадашњем Источном блоку и бившој Југославији. Међутим, примјетно је да се у таквом амбијенту полуколонија, земаља са ограниченим или никаквим суверенитетом, Ђукановић жели издвојити као први амерички фаворит. Утисак је да у том нимало једноставном послу, јер је конкуренција прилично озбиљна, шеф нове црногорске државе често претјерује са услужним политикама и улагивањем Вашингтону, па често обавља нешто што од њега још увијек није ни тражено“, закључује је Вукићевић.
