Истог дана реаговао је и шеф британске дипломатије Џереми Хант, оцјенивши да је пресуда двојици руских обавештајних официра (наводно припадника ГРУ) због неуспелог покушаја „државног удара“ у Црној Гори још један примјер „како се дестабилизујуће и агресивно Русија понашала током протекле деценије“.
Хант је додао и бизарну оцјену да се до данашње осуђујуће пресуде двојици руских обавештајних официра „стигло кроз правни процес, чија је транспарентност без преседана у Црној Гори“.
На концу, данас се огласила и сама америчка Влада, поручивши да је судска пресуда у Црној Гори „разоткрила дрски покушај Русије да подрије суверенитет једне независне европске нације“.
О пресуди за „државни удар“ у Црној Гори извјештавали су и сви водећи западни медији: Би-Би-Си, Ен-Би-Си-, „Асошијетед прес“, „Фајненшел тајмс“… а главни фокус, нимало случајно, био је на улози коју је наводно Русија имала у покушају пуча у Црној Гори. Тако је акценат атлантистичких медија био да су одлуком суда у Подгорици осуђена „два руска шпијуна“ на 15 и 12 година затвора, а све због „завјере да се сруши Влада те балканске државе и тако спријечи њен улазак у НАТО“.
Такође, у коментарима се истиче да су и „два водећа представника етничких Срба“ (Андрија Мандић и Милан Кнежевић) осуђена на по пет година затвора.
Коментаришући необично велики простор који су пресуди за „државни удар“ дали утицајни западни медији и политичари, аналитичар Игор Дамјановић подсјећа на ријечи др Георгија Енгелхарта, сарадника Института за славистику Руске академије наука, који је још прије нешто више од годину дана предвидио да ће афера са наводним покушајем „државног удара“ имати малу употребну вриједност, у локалним оквирима, јер су грађани Црне Горе добро упућени у ток процеса, али да то неће бити случај на међународном плану.
Дамјановић подсјећа да је руски експерт разлог већег значаја ове исконструисане афере у иностранству видио у томе што међународна јавност не само да није детаљно упућена у судски процес, већ и што се на Западу преко медија дозирала крајње ограничена информација о руском покушају да изазове крвопролиће у Црној Гори, па је ова афера постала битна компонента главних антируски конципираних политичких документа, попут извјештаја сенатора Бена Кардина.
Дамјановић се слаже с тада изреченом оцјеном Енгелхарта да су црногорске власти, конструишући аферу, прихватиле да буду „пропагандни пројектил“ у рукама Запада усмјерен против Русије.
Наш саговорник констатује да су таква очекивања добила потпуно верификацију у реакцијама Стејт департмента и британског министра иностраних послова Џеремија Ханта.
„Главни специјални тужилац Миливоје Катнић више пута се јавно захвалио тајним службама Велике Британије и САД за помоћ коју су им упутили. Дакле, није потребно бити посебно проницљив и политички писмен и увидјети везу између изјава специјалног тужиоца Црне Горе, који је покренуо процес и изјава које су из Лондона и Вашингтона дошле након првостепене пресуде“, каже Дамјановић.
Он додаје да судија Сузана Мугоша доношењем и образложењем ове срамне пресуде није дала апсолутно никакав ауторитет оптужбама Миливоја Катнића, а могуће да је код одређеног дијела популације пробудила страх, док је „партнерима из НАТО пакта испоручила нови арсенал за пропагандни рат са Русијом“.
„Бојим се да Мугошина пресуда може представљати повод за даље погоршање дипломатских односа Црне Горе и Русије“, упозорава Дамјановић.
