Бомбардовањем СР Југославије 1999. године, НАТО није успео да у само неколико дана, колико је планирано да акција траје, сломи неочекивани отпор Војске Југославије.
Зато су се НАТО авиони 78 дана обрушавали и на цивилне циљеве, инфраструктуру, мостове, путеве, фабрике, медијске куће, па чак и цркве.
Бомбе су падале и на куће, школе, али и здравствене установе — болнице и домове здравља. Масовно су убијани болесници, старци, жене, породиље, деца и бебе.
Ружица Димић породила се царским резом у болници ’Др Драгиша Мишовић‘, у којој је тада радила, а ради и данас, само неколико сати пре него што је НАТО бомба погодила место за које је мислила да је најбезбедније. Место са ознаком црвеног крста.
„Мислим да не постоји разлог који би могао неког да наведе да бомбардује болницу где су немоћни. Без обзира на то што су војни објекти у близини, НАТО је имао паметне ракете које знају свој циљ. Болница је могла да буде мимоиђена“, прича Димићева.
У болници је тих дана, потпуно немоћна због одржавања трудноће, лежала и Сандра Траилов, којој то није био први рат који је преживела. Сусрет са НАТО планерима имала је четири године раније, када је 250 хиљада Срба протерано из Хрватске, са вековних огњишта.
„Отац ми је страдао у ’Олуји‘, на војном полигону изнад Слуња, не знамо ни дан-данас где су му кости. Никад, никад нисам ни помислила да може бити било каквог рата више, било какве катастрофе. Мислила сам да оно што се дешавало тад, више никад неће да се деси, да људи, народи и земље то неће да дозволе“.
НАТО бомба која је пала у круг болнице разорила је Неуролошку клинику. Снажна детонација и гелери који су летели свуда наоколо демолирали су оближњу зграду Центра за дечје плућне болести и туберкулозу.
Гинеколошко-акушерска клиника налазила се само 20 метара од погођене зграде.
„Овде је било као у хорор филму! Био је Спасовдан, нисмо очекивали да ће бити бомбардовање на наш велики празник. Тачно у поноћ чули смо прву детонацију. Како је време одмицало, бомбе су падале ближе и ближе, чуле су се све јасније. Немоћне, тек порођене жене, осетиле су да су у опасности. Тресла се земља, тресли су се зидови и прозори“.
Те кобне вечери Сандра Траилов је премештена у другу собу, на спрату, јер су у болници остали само најкритичнији болесници. Била је прикључена на инфузију. „Експлозија у таквој близини и она стакла која су се распршила по свима нама, по целој соби, то је било страшно“, присећа се.
„Не могу да се сетим да ли сам сама искључила инфузију, знам да сам устала. Неки су почели да вичу, сестре су улазиле, говориле да сви морамо у подрум. И на том степеништу је свуда било стакло…“.
Моменат који јој се урезао у сећање:
„Сестра која је имала нарамак беба. Бебе су биле једна преко друге наслагане њој на руку. И крв која јој је текла низ образ. То је сцена коју ћу памтити док сам жива“.
Тек порођене жене у приземљу зграде нису могле да трче, немоћне, очекивале су нови напад, нове бомбе које ће пасти директно на њих. Лекари и сестре из других делова Клиничког центра дотрчали су на гинекологију. Не марећи за опасност, помогли су пацијенткињама које нису могле да ходају, да сиђу у подрум, а већ за сат времена да их спасиоци пребаце у другу болницу. Ружица Димић ће им на томе бити захвална док је жива.
„Њима бих и данас могла да ставим живот у руке. Кад је настала та језива тишина, не бисте веровали, као филм да је сниман, од почетка до краја све се одиграло тако да нисте имали где да кажете ’рез‘. Као да смо сто година вежбали за такве ситуације, а била је једна једина, надам се — заувек“, каже Димићева.
Плашиле су се за своје животе, али највише су се плашиле за бебе, за децу која нису била поред њих, и нерођену, децу која су осетила страх мајке и пре доласка на свет.
„Имате једно дете овде, друго је код куће, и размишљате шта се тамо дешава. Ако су бомбардовали болницу, да нису срушили цео град? Најсигурнији сте у болници. Сад кад је болница бомбардована, више нигде нисте сигурни, могли су да бомбардују и куће“, прича Димићева.
Сандра Траилов породила се у септембру. На срећу, Лука и Алекса на свет су дошли као здраве бебе, а данас су двадесетогодишњаци који добро знају шта је њихова мајка преживела и колико се борила са самом собом да би их заштитила.
„И дан-данас звук сирене и уопште авиона изазива неку нелагодност у мени и уопште не волим такве звукове. Не знам да ли бих то могла поново да преживим. Страх ме је јер видим да данас неки не презају од тога да опет дође до рата, да би остварили неке своје циљеве“.
У бомбардовању Клиничко-болничког центра „Др Драгиша Мишовић“ убијена су три пацијента Неуролошке клинике. Погинуло је и седам припадника противпожарног одељења Гардијске бригаде Војске Југославије, који су дежурали испред клинике. Погинули војници имали су између 20 и 26 година.
