Судећи по тим плановима, о којима отворено пишу „Њузвик“ и „Њујорк тајмс“, историја је мало чему научила најрадикалније чланове председничке администрације, пише аутор РИА Новости Иван Данилов.
Многи у Белој кући, напомиње аутор, заиста верују у то да се против Ирана може организовати муњевити и победоносни рат, готово без икаквих америчких губитака. Притом се позитиван резултат не очекује просто брзо, него за неколико дана.
Постоје два логична објашњења за такав неизмерни оптимизам, наводи Данилов.
Прво објашњење: присталице насилног решавања „иранског питања“ уверене су у то да је Иран толико слаб да се његова капитулација може постићи буквално једним нападом, након којег иранско руководство једноставно неће моћи да задржи власт.
Друго и вероватније објашњење гласи: присталице насилне акције против Ирана одлично знају да никакве „муњевите победе“ неће бити, али им је важно да по сваку цену убеде Трампа да ипак почне рат, а за то је потребно интезивно лагати да ће он бити брз и лак.
Индикативно је, оцењује Данилов, што је престала да функционише традиционална америчка схема, у којој се користи постепено стварање медијске и дипломатске хистерије уз помоћ спинованих „обавештајних информација“ о све већој опасности од будуће жртве америчке агресије.
Без обзира на сав труд америчких медија и обавештајних служби, чак и амерички савезници који су помагали Вашингтону да утапа у крви Србију, Либију и Ирак, говоре да америчке информације о иранској претњи нису потврђене, напомиње Данилов.
Ако чак и британски „Гардијан“, позивајући се на изјаву свог локалног руководиоца „операције за борбу против ДАЕШ-а“, критикује америчку припрему за рат с Ираном, значи да на информационо-дипломатском плану у Вашингтону не иде све баш како би требало.
„Високо рангирани британски генерал у коалицији против ДАЕШ-а коју предводе САД изјавио је да се опасност од иранских снага у Ираку или Сирији не повећава. То директно противречи тврдњама САД коришћеним као оправдање за јачање војне моћи у региону“, наводи Гардијан.
Амерички часопис „Њузвик“ наводи како амерички „јастребови“ замишљају капитулацију Ирана. „Извор у Пентагону је изјавио да варијанте дејстава подразумевају моћну кампању ракетних напада како би се Техеран довео за преговарачки сто с Вашингтоном. То зависи од ескалације силе. Независно од иранског разметања храброшћу, када добијете 500 ракета на дан, то вам наноси силну штету, а то и јесте циљ. Када је ваш противник ослабљен, ви добијате више“, рекао је један чиновник упознат с плановима.
Иако саговорници „Њузвика“ тврде да актуелна дејства (пребацивање у зону Персијског залива не само ракета, него и 120.000 америчких војника „за случај ескалације“) уопште не представљају сигнал да је рат неминован — елементарни здрави разум и историјско искуство из последњих 30 година указују на то да се Вашингтон очигледно спрема управо за насилни сценарио.
Најутицајнији (и често веома добро информисан) амерички лист „Њујорк тајмс“ наводи да Бела кућа свесно покушава да доведе ситуацију до правог оружаног сукоба: „Један амерички чиновник, који је желео да буде анониман, изјавио је да нови обавештајни подаци о све већој опасности од Ирана не заслужују рат какав планира председников саветник за националну безбедност Џон Болтон. Чиновник је, такође, изјавио да је коначни циљ кампање за економске санкције које води Трампова администрација последњих годину дана био да се Иран увуче у оружани сукоб са САД.“
Могло би се, у складу с традицијом, претпоставити да иза дејстава Трампове администрације стоје нафтни интереси, утолико пре што су војне интервенције против земаља-извозница нафте давна америчка пракса.
Међутим, у овом случају, наводи Данилов, разлоге пре треба тражити на политичкој равни. Председник САД је дошао на власт не само захваљујући таласу народног незадовољства економском политиком Обамине администрације, него и захваљујући веома јасним обавезама које је преузео на себе у вези с радикалним решавањем „иранског проблема“. Та обећања одиграла су важну улогу у подршци коју је Трамп добио од америчког војно-индустријског лобија и од других играча закулисне америчке политике, наглашава аутор.
Сада је, очигледно, дошло време да се плаћају рачуни, без обзира чак и на то да што ће на економском плану било каква војна интервенција против Ирана постати извор веома озбиљних проблема не само економског, него и војног карактера. И независно од тога шта о томе мисле и тврде неосновано оптимистични планери из Пентагона, наводи Данилов.
Он упозорава на то да ће рат с Ираном неизбежно довести до раста цена нафте, не само због смањеног обима иранског извоза „црног злата“, него и зато што ће у опасности бити навигација у Персијском заливу.
У оквирима „асиметричног одговора“ на америчку агресију под ударом проиранских снага могли би да се нађу кључни елементи нафтне (како прерађивачке, тако и цевоводне) инфраструктуре Саудијске Арабије.
Могућност да се у предизборном периоду у САД појави права енергетска криза (која ће снажно утицати на цене у самим САД), могла би заиста да заустави администрацију Доналда Трампа. Али, ако у Вашингтону поверују у могућност да иранско питање реше брзо и искључиво у масовним ракетним нападима, сасвим је могуће да економски ризици неће бити узети у обзир.
Још једна ствар, додаје Данилов: Како год се развијала ситуација надаље, већ сад се Вашингтону може захвалити за то што тако ефикасно води рекламну кампању руских комплекса противваздушне одбране.
Пратећи америчку припрему за бомбардовање Ирана и реакције Вашингтона на појаву С-300 у Венецуели, многе земље почињу да размишљају о томе да руско „осигурање“ од ексцеса америчке спољне политике треба куповати хитно и по било коју цену.
