Кратки студијски програми који ће бити организовани на факултетима, можда већ и од наредне школске године, према речима саговорника Спутњика који су чланови Националног савета за високо образовање, представљају захтев времена и тржишта рада коме су потребни одређени кадрови, а незапосленима посао.
Као кандидат за чланство у Европској унији, по узору на њу смо већ и у Закону о високом образовању донетом 2017, а допуњеном прошле године, први пут у нашој земљи предвидели могућност увођења такозваних кратких студијских програма. Пре месец и по дана Национални савет за високо образовање је разрадио то законско решење тако што је донео правилник о начину организовања, спровођења и о свим другим елементима од значаја за реализацију и увођење тих програма који ће бити организовани на високошколским институцијама.
Члан тог Националног савета, професор Београдске банкарске академије — Факултета за банкарство, осигурање и финансије, др Хасан Ханић, каже за Спутњик да ће ти курсеви трајати од три месеца до годину и по дана, односно три семестра. Након успешног завршетка полазници ће добити национални сертификат који се уводи у званични регистар евиденције Министарства просвете а факултети су, како каже, дужни да воде евиденцију о сваком издатом сертификату.
Настава би се изводила одвојено од предмета из основног програма студија и не би реметила основну наставу на факултету, напомиње Ханић, истичући да полазници могу да буду они који су завршили средњу школу, али и студенти и они који су завршили факултет, било да су запослени или не.
„Услов да се реализује тај кратки студијски програм је да постоји партнер, нека компанија, корпорација, институција, која даје позитивно мишљење о том програму и спремна је да своје запослене пошаље на тај програм, или да запосли неке од оних који завршавају тај програм, доказујући да за тим постоје потребе на тржишту. То је други битан услов уместо акредитације, то је својеврсна акредитација, али од стране привреде“, објашњава Ханић.
Идеја је, како каже, да се образовни систем, укључујући и ову форму, у што већој мери прилагоди актуелним потребама тржишта рада, јер се постојећи образовни системи споро мењају, за разлику од структуре рада, па тржиште са закашњењем даје сигнале којих профила има мање, а који су они који чекају на посао. Ово би, истиче он, требало да убрза запошљавање, односно да оспособи ученике средњих школа који траже посао да се што брже оспособе за свет рада.
„Предвиђено је да се поред теоријске наставе реализује од 10 до 30 одсто практичне наставе у датој компанији или више компанија. Овај програм могу да реализују и две високошколске установе, а могу се реализовати и у сарадњи са иностраним високошколским установама које морају бити акредитоване у ужој области из које се изводи кратки студијски програм“, наводи саговорник Спутњика.
На питање о финансирању тих кратких студијских програма, Ханић каже да за то није потребно определити посебна, додатна средства, јер ће их финансирати или полазници или одговарајућа компанија у целини или делимично. Калкулација о цени школарине још нема, јер ће то зависити од факултета до факултета, на којима је ионако различита школарина. Груба рачуница ипак постоји.
„Нека аналогија може да се успостави са редовним школаринама. Пошто ће број полазника који се ограничава по појединим курсевима по правилу бити мањи, јер морају да стекну и знање и вештину у том непосредном интерактивном раду, ако курс траје годину дана и ако је школарина на неком факултету, примера ради, 1.500 евра, овде може да се очекује да ће коштати 3.000 евра“, каже Ханић.
Да је реч о новинама које су и даље непознаница и за универзитетске професоре који о томе нису обавештени иако ће, несумњиво, неки бити и предавачи, указују примери др Дејана Шошкића и др Љубодрага Савића, професора Економског факултета у Београду. А управо је област финансија, уз Информационе технологије, означена као она која би најпре могла да добије своје кратке студијске програме, с обзиром на тржишне потребе.
На питање да ли то на неки начин може да доведе до деградирања нашег високог образовања, Шошкић за Спутњик каже да о тим програмима није ништа чуо па и не може то да коментарише, али додаје:
„Наше високо образовање је већ деградирано тиме што имамо универзитете који олако дају дипломе, и не само дипломе основних студија, него мастер дипломе. Докторске дисертације се бране масовно без критеријума, тако да је код нас озбиљна криза високог образовања. Ја бих рекао да постоји и криза на нижим нивоима, али је ова посебно изражена и опасна“.
Савић нема дилему да ћемо овим потезом постићи аутогол.
„Ми спремамо људе који ће бити ускоспецијализовани у мери у којој то треба неком предузећу. А онда се поставља питање шта ћемо са оним осталим, где ће се они запошљавати, да ли ми у ствари наш образовни систем доводимо до бесмисла“, пита овај професор.
Он указује на више проблема које би овај нови систем могао да проузрокује. Зашто ће неко да прими на посао неког ко је завршио факултет или има диплому мастера, ако може некога ко је завршио курс од неколико месеци и мање га кошта. Да ли то може да гарантује Србији да ће се у неком периоду прикључити земљама са озбиљним индустријским развојем и створити основу за озбиљан технолошки развој, даље пита он и констатује да ћемо довести наше људе дотле да неће моћи не само да креирају наше технологије него неће моћи да схвате или примене нове технологије, чак и да им их неко поклони.
„А да не говорим о томе да то може довести до читавог низа злоупотреба. Кренуће тако, а онда ће се цео систем високог школства прилагодити томе. Још када укључите приватне факултете. То онда постаје начин образовања, па ће неки родитељи, неки ђаци, неки студенти изабрати то као систем образовања, рачунајући да могу да нађу посао. И онда имате неку диплому и то изједначите по закону као део неког факултетског образовања. Ја то доживљавам као нешто што вуче земљу назад“, нема дилему Савић.
Тиме, како упозорава, затварамо могућност запошљавања образованих људи. Што би неко плаћао високообразоване људе када му требају само неки ускоспецијализовани? А и када човек стекне неку интерну диплому, какве су његове маневарске могућности у смислу сељења на неко друго радно место? Он је осуђен да ради у тој по правилу страној компанији којој је баш такав потребан, упозорава он.
Србија се, сматра он, ипак претвара у земљу јефтине радне снаге, не много квалификоване, за производњу најједноставнијих производа, за употребу најједноставнијих технологија.
„Нико ме, заиста, не може убедити у то да се за три месеца може стећи неко озбиљно факултетско знање које се може употребити у неким озбиљним процесима у производњи. То само значи да ће људи бити оспособљени у оним најгрубљим цртама, тек толико да имају нека звања која су потребна неком конкретном предузећу. Када то предузеће оде из Србије, тај сертификат, то знање не треба никоме“, мишљења је саговорник Спутњика.
Професор Електротехничког факултета у Београду и некадашњи ректор Универзитета у Београду, др Бранко Кoвачевић је пак изричит у томе да кратки студијски програми ни на који начин неће утицати на наш систем високог образовања, нити могу бити замена за вишегодишње основне студије на факултетима, већ да представљају врсту субспецијализације за коју ће се добијати сертификат.
Није то академска диплома, није то диплома универзитета, већ само сертификат да сте оспособљени да обављате неку стручну делатност, подвлачи Ковачевић, који је, такође, члан Националног савета за високо образовање. Он у прилог томе објашњава шта су кратки студијски програми.
„Они су на неки начин везани за струку, професију за коју се дају сертификати који ће бити препознати на тржишту рада. Када их људи заврше да могу негде да нађу посао, то је смисао. Не акредитују се као академске струковне студије које трају три-четири године, већ обично трају један или два семестра и завршавају се сертификатом да је неко оспособљен за одређену професионалну делатност“, указује професор на ЕТФ-у који школује управо ИТ стручњаке, једне од најтраженијих на тржишту рада.
На питање да ли су ти кратки студијски програми урађени по неком моделу, саговорник Спутњика одговара:
„Јесу. По моделу ЕУ. ’Шорт турн‘ га зову. Уведени су, као и студирање уз рад, да људи који раде имају право да се усавршавају и иду на боља радна места. То је стандард Европске уније. Тамо то већ постоји годинама, отприлике од 2010“, напомиње некадашњи ректор београдског Универзитета.
Они у Европској унији имају тржиште рада које има своје потребе и овај модел је, каже Ковачевић, дао резултат.
Савић не спори да је то све по узору на ЕУ, где је дало добре резултате, али и додаје да се заборавља да ЕУ има другачију индустрију, па и ону софистицирану, а да је проблем што ће ово нас претворити у земљу јефтине, а само по дипломи високообразоване радне снаге, уско специјализоване у мери у којој то треба неком предузећу.
„Дошли смо у ситуацију коју нам намећу странци. Доносе нам законе, прописе, сад су почели да нам уређују систем образовања. Просто ћемо живети по диктату странаца који ће нам објашњавати да је то за наше добро“, критичан је Савић.
