За узбуђење којим је испратила вест о добијању тог великог глумачког признања, које је, на иницијативу Мире Ступице, установљено 2003. године, заслужне су и две диве које су у њеном темељу, открива Горица Поповић за „Спутњик“.
— Миру Ступицу сам познавала, понекад смо понегде наступиле заједно, обично неком пригодом, али нисмо никад играле заједно. Поштовала сам је, била је изузетна, пуна разних знања, љубави према овом нашем послу. Срећна сам што сам је познавала и што је ова награда и нека моја веза са њом. Жанку нажалост нисам знала, али то је име које много значи, можда највише од тих старијих уметника. Она је по свему била велика. Такође, имам и једну посебну, интимну, малу везу с њом. Мој деда-ујак је био цењен глумац који је такође пострадао после рата, када је дошло ослобођење, и он је играо за време окупације, у централи за хумор. Замерили су му што је исмевао Стаљина. И стрељали су га. Жанка је остала у животу, али без грађанских права.
Да ли сте због свега тога понекад размишљали о глуми као професија високог ризика?
— Изгледа да глума јесте посао високог ризика, али се надам да у том контексту уметници никад више неће страдати. Мада, никад не знамо каква ће времена доћи. Када сам те 1971. године прочитала своје име на табли, на списку примљених на Академију, мислила сам да ћу да полетим, да је свет мој. Онда кренете путем који је заправо једна трка, маратон, путем препуним разних замки. Треба имати добру кондицију, добру памет, вредноћу, концентрацију, велику љубав према овом послу. Када се сад осврнем — а иза мене је толико много година и улога — једино могу да кажем да сам успела да тим путем прођем без великих ломова и падова. Без великих стресова.
Зашто се неко ко је одрастао у породици сликара одлучио за глуму?
— У Крагујевцу, где сам похађала гимназију, почела сам са рециталима, прво у школи, потом у драмском студију у тамошњем Дому омладине. Тада се десило да добијем улогу бабе у неком комаду Бранка Ћопића. Сећам се да се мој отац снажно побунио, није желео да кренем тим путем. Плашио се зато што у то време није било много школованих глумаца, углавном су глумци аматери одлазили у професионална позоришта. Мој отац се бојао да ћу и ја тако отићи, да се нећу школовати. Међутим, брзо је схватио да је та жеља код мене јака, здрава. Мало потом сам добила и једну награду на такмичењу Савеза аматера и то је тако кренуло… Али за глуму као коначну одлуку превагнула је једна аматерска представа коју сам направила са мојим друштвом из четвртог разреда гимназије. Био је то „Будилник“ Владе Булатовића Виба, представа са којом смо стигли на савезно такмичење на Хвару. Тог лета сам решила да пробам и ето, није то била нека стопроцентна жеља, али изгледа да нисам погрешила.
Тек стигли са Академије, дебитујете у Карановићевом филму „Мирис пољског цвећа“, следе „Национална класа“, „Пад Италије“, „У раљама живота“… Велики успех и велике награде на самом почетку каријере. Колико је то било збуњујуће за младог глумца, можда и терет?
— То јесте терет. Кад завршиш Академију ти си несигуран, још не знаш где си. Тек се бацаш у арену, а за то су потребне разне способности, не само глумачки дар и вредноћа. Нисам се осећала много сигурно у том тренутку, тако да сам прво отишла у групу „Сунцокрет“. Бора Ђорђевић је студирао организацију на мом факултету, чуо ме је на класи како певам, позвао ме и — све у вези с тим је било дивно. Имали смо пуно концерата, пуно снимања, ја сам чак и одбијала неке мале глумачке послове, све мислећи да нисам још спремна за то. Музика ми је помогла да се ослобађам на сцени, да избегнем рецимо оно „где ћу са рукама“, била је то једна врста одличне вежбе. И онда се десило, после две-три године, да ме Ђиђа Карановић позове да играм у филму „Мирис пољског цвећа“. После тога је дошла „Национална класа“… Тај мој почетак се добро поклопио са доласком такозваних прашких ђака – Карановић, Марковић, Зафрановић, Грлић… Они су донели нови дах, правили су одличне свеже биоскопске филмове, а ја сам имала срећу да глумим у њима.
Да ли сте, после „Златне арене“ и других признања освојених на почетку, знали ко сте Ви глумачки, шта желите, шта одбијате, да ли сте имали ту врсту самопоузданости?
— Кад сте на почетку, не знате много. Имала сам срећу да нисам физички била неко ко би могао да буде неки еротски симбол, нисам добијала никад такве понуде. Углавном сам добијала историјске, озбиљне улоге. Кад данас гледам неке моје филмове видим да сам увек била озбиљна, мрачна, мало намрштена… Једноставно су ме људи тако видели. Као кнегињу Љубицу, па је после дошао „Бој на Косову“ где сам играла царицу Милицу…
Кажете да сте једва дочекали да играте комедију.
— Да, то сам заслужила и својим хабитусом и својим габаритом, временом сам набацила килажу и онда сам могла да играм карактерне улоге.
Прелазак у Атеље 212 сматрате једном од најважнијих својих одлука. Зашто?
— Кључни тренутак у мојој каријери био је када су ме Муци Драшкић и Мира Траиловић позвали да пређем у Атеље 212. Прво сам играла хонорарно у неким представама, а онда су ме позвали у ангажман. Зашто је то један од битних тренутака у мом глумачком животу? Ту сам имала континуитет, ту сам се калила, учила, заједно са легендарним глумцима Атељеа 212. Једна од мојих првих представа била је „Ој Србијо, нигде лада нема“ у којој сам играла Јеленку, љубавницу Милоша Обреновића, а Милоша је играо Зоран Радмиловић. А са нама на сцени Милош Жутић, Милутин Бутковић, Петар Краљ… Моја улога није била велика и сећам се да сам читаву представу стајала са стране и гледала како и шта ти мајстори раде. Ту сам много учила, а тешко да без праксе, без тренинга, глумац уопште може да траје. Доласком у Атеље ја сам заправо почела на прави начин да се озбиљно бавим глумом.
И док су многи у том позоришту стварали од себе звезде, Ви то никада нисте радили, иако сте по глумачком учинку могли?
— Нисам од тих који ће да праве маркетинг од свог идентитета. Ја све пуштам да се дешава природно и мислим да ствари увек дођу на своје место. Ево и после толико година, сад кад сам законски за пензију, не осећам то тако, не осећам да сам за пензију. Још имам енергију, прошле године сам имала 109 представа у сезони, имам их доста и ове године… Верујем да ћу, и кад по сили закона одем, играти неке бабе, јер то увек треба.
Верујете ли и даље да је комедија највиши жанр и да је најтеже насмејати људе?
— Мој професор Бајчетић је говорио да је кловн врхунац глумачког израза. Зато што себе потпуно поништи и дозвољава да га посипају водом и брашном, да га шутирају, да му се смеју. А унутра је човек, глумац.
Како се после толико различитих улога и „поништавања“ чува оно што је изворно ваше?
— Тајна је у томе што глумац мора да остане дете, јер осим што је тешка, што је занат, рад, глума је заправо игра. Целог живота се играмо. Наравно, има и људи који су се сломили у томе, који нису издржали терет улазака у разне карактере, али када себи кажете: „Па то је игра, ево ја се уместо луткица и крпица сада само играм неких других игара“, и када видите да људи у томе уживају, е онда је заиста све у реду. Живот је тако разноврстан, а тако кратак, глупо је трошити га на нервирање, бес, мржњу, злобу… Уместо тога, треба га једноставно дисати, јер немамо ми неке дуге путеве…
