О деловању амбасадора који током свог мандата прекорачују овлашћења у емисији „Свет са Спутњиком“ говорили су бивши шеф дипломатије СР Југославије Владислав Јовановић, бивши амбасадор у Бечу и Берлину Милован Божиновић и политиколог Александар Павић.
Владислав Јовановић истиче да је Србија после 5. октобра на неки начин испустила традиционалну одбрану од насртљивости страних амбасадора, јер смо их навикли да директно иду код политичких лидера и дозволили смо им да занемаре ред.
Гледали смо кроз прсте неуобичајеним активностима и нисмо благовремено деловали. Из Министарства спољних послова их нису позвали на време, није им објашњено да њихови поступци нису добри, да то понашање није у складу са међународним правом и праксом и да их молимо да престану. Да смо то урадили, а да они нису послушали ни тај савет, онда бисмо проблем пренели њиховој централи и тек онда би се ситуација заоштрила. На тај начин би схватили границу коју Србија годинама нема“, објашњава бивши шеф дипломатије.
Он додаје да се амбасадори западних земаља понашају сходно „стеченом праву“ захваљујући нашој попустиљвости и сада је тешко вратити духа у боцу. „То морамо да урадимо, али не одједном, демонстративно, већ подсећањем на стандардну праксу која би се увела и полако бисмо их привикли да у овој земљи постоји ред,“ сматра наш саговорник.
Јовановић каже да се многи амбасадори труде да се допадну новој извршној власти у земљи из које долазе, а то се посебно односи на Кајла Скота, који је производ дојучерашње дипломатије, а треба да промовише политику нове председникове администрације која ни сама још није довољно дефинисана на овом нашем простору.
„Имам утисак да садашњи амерички амбасадор настоји да придобије симпатије тако што политику САД прави проходнијом код српског државног врха. Он је, међутим, са последњим изјавама учинио и неколико чињеничних пропуста — изнео је лично мишљење поводом ’Бесмртног пука‘, и то путем Твитера. Скот сматра да је довољно рећи за неког да је хашки осуђеник и да га тиме аутоматски дискредитујете из јавног живота. Пропустио је да каже да ратни злочинац после одслужене казне то престаје да буде и да би свака пажљива анализа лако доказала да он није у праву“, рекао је Владислав Јовановић.
Иако Бечка конвенција о дипломатским односима, као базичан документ, почива на хипотези да су све земље равноправне и да у свему влада реципроцитет, у пракси то није тако, тврди Божиновић.
„Морамо узети у обзир да амбасадор САД у Србији не ради ништа случајно. Наша дипломатска служба тек треба да се гради можда најпре тако што би елиминисали евидентне пропусте и држали се неспорно усвојеног правила — како се понашати у земљи која вас је прихватила. Постоји здрав пут којим ова земља иде и треба свима то да стави до знања. Морамо да задржимо сопствени ниво да би нас други респектовали“, рекао је бивши амбасадор. Ипак, Божиновић објашњава да о томе колико је професионализам дипломатије ствар без које се не може у организовању једне спољнополитичке службе говори и податак да је 1968. у Немачкој 40 одсто дипломата било то исто и у време Трећег рајха.
Александар Павић ипак каже да се дух Трећег рајха осећао дуго после његовог нестанка, али да све увек зависи од понашања домаћина који треба да постави границе.
„Уколико обе стране имају осећај за дигнитет својих држава, сарадња ће бити много лакша. Стара изрека Албиона гласи да је ’дипломата пристојан човек који професионално лаже за своју земљу‘ и да се у пракси то и примењује“, рекао је наш саговорник.
Павић подсећа на 1996/97. када Република Српска није била држава, у то време је у БиХ било више од 50 хиљада војника, а дипломатски притисак сваког дана био је све јачи.
„Дипломатија је тада деловала чопоративно — прво је долазио амерички амбасадор са својим захтевима, којег би касније подржали у истим захтевима и све остале западне колеге, практично су му секундирале. То је било психолошко изнуривање, желели су да дају до знања да немамо алтернативу. Ипак, и поред таквог притиска РС није прихватила веома неповољне услове за локалне изборе и то само зато што је делегација Српске приликм покушаја уцене изашла са састанка. Четири године касније, Македонија је прихватила Охридски споразум уплашена тим истим људима са Запада“, рекао је Павић.
Он сматра да треба више да ставимо акценат на оне који нас подржавају, јер колико цените себе, толико ће вас и други ценити.
„Путем медија је у последње две деценије наметнута матрица да ће нам се десити нешто страшно уколико макар мало покваримо односе са западним силама, што није тачно, а све то бисмо могли да назовемо неком врстом стокхолмског синдрома. Парадоксално звучи, али смо ми њима потребни, они се и даље баве нама, јер нису завршили посао са Косовом. Треба истаћи да ми имамо алтернативу, а то је нови мултиполарни свет“, рекао је Павић.
