Перфидно, изокола, са циничне дистанце, водећа евроатланска сила, уз помоћ данашњих савезника, покушала је да засени дане сећања на хероје који су згазили Хитлера.
Не зато што не познају историју и далеко од тога да релативизују нацистичко зло, али показало се да је западном пакту који предводи САД, данас много важније ударити на Руску Федерацију, па и на Србију.
То су праве мете — чак и Деветог маја.
Није се војно-полицијска парада у Нишу ни завршила, а америчка медијска агенција АП објавила је да је суштина те манифестације — „показивање силе у тренутку нарастајућих напетости са Косовом“.
И да је циљ Београда да демонстрира војно и политичко савезништво са Русијом.
У преводу, за њих то није обележавање победе над нацистичком Немачком, већ „звецкање оружјем“ и збијање руско-српских редова за напад на косовске Албанце.
Значи, двосатни дефиле на коме су поред српског наоружања приказани и руски хеликоптери и тенкови, јасан су им показатељ да се Србија спрема у освајачке походе.
Тешко је претпоставити да се ту ради само о неталентованом новинарском осврту, пре ће бити да је реч о почетку опасне пропаганде која ће имати наставак.
Вероватно ће се на западу као изразито мирољубиве оценити три војне вежбе у Хрватској које управо почињу.
На тим „хипи“ окупљањима учествује више хиљада војника из 15 држава на челу са Америком, а први пут су „снажно ојачани“ и припадницима такозване војске Косова.
Веома уплашени од дефилеа у Нишу, морали су хитно да спремају одбрану од агресивних Срба и Руса.
Истовремено, баш 9. маја, евроатланске амбасаде у Црној Гори утркивале су се да поздраве и похвале пресуду против Руса и Срба због, наводног, покушаја „државног удара“ у тој земљи.
Случајно, одабран је баш тај датум да се покаже да су Руси, али и Срби агресори и да они немају право да тај дан прослављају као ослободиоци. Чојски и јуначки је тако обележено и ослобођење Црне Горе од фашистичке чизме.
Да не заборавимо и поједине београдске медије и аналитичаре, познате по изразитом декларативном антифашизму, који су режирали критичке прилоге против „Бесмртног пука“ у Србији.
Суштинска замерка је да је Србија „Бесмртни пук“ „преписала“ из совјетске традиције (!?), да нема везе са нашом земљом, нашом борбом, нашим ослобођењем… Да је суштина, (сад иде позната формулација) — демонстрирање партнерства са Русијом.
Прву „анализу“ ћемо приписати незнању, пошто је „Бесмртни пук“ настао 2011. године у руском граду Томску — две деценије по распаду Савеза Совјетских Социјалистичких Република. И никакве везе нема са „совјетским“ наслеђем.
Трућање, тек да се засмета и баци грудва блата. Тек да се још једном учита антируска идеолошка доктрина и у данима кад се само слави слобода.
Таквим „антифашистичким“ сма(т)рачима није сметало кад се у Србији 9. мај славио искључиво као Дан Европе. Кад су се тог дана чуле фанфаре само због разноразних потписа у Бриселу.
Боли их кад потомци жртава антифашистичке борбе, заједно са савезницима из Русије, носе слике својих хероја и одају им вечну славу.
Као шлаг на торту лицемерја појавио се у петак Кајл Скот, амбасадор САД у Београду, који је очигледно дуго размишљао како да помути славни дан у Србији.
И коначно се досетио.
Његовој екселенцији засметало је што је српски генерал Владимир Лазаревић, јунак битке на Кошарама, који је одлежао своју пресуду Хашког трибунала, учествовао у маршу „Бесмртног пука“.
Скот је поручио да је „срамота да ратни злочинац корача испред оних који желе да одају почаст савезницима који су умирали борећи се за правду и мир у Европи“.
Не улазећи овога пута у херојство генерала Лазаревића и неправедност Хашког суда који је у јунаке „модерне Европе“ претворио све те Харадинаје, Готовине и Ориће, морамо само поновити да је Владимир Лазаревић данас слободан човек.
И да има право на слободу кретања и на учешће у антифашистичким манифестацијама, колико год се то не свиђа Пентагону, Белој кући, НАТО централи, Бриселу, па и америчком амбасадору.
Дуго је, дакле, Кајл Скот размишљао, мућкао главом, али је на крају успео да превазиђе све.
Успео је да стане на чело колоне — Бесрамног пука у Србији.
