Мађарска, додуше, изгледа тврди пазар око будућег гасног снабдевања — тактизира и са Русима и са Американцима, па је мађарски премијер Виктор Орбан прошле недеље током посете САД од Доналда Трампа затражио да помогне у покретању производње природног гаса у румунском делу Црног мора, како би Мађарска могла да обезбеди алтернативу руском гасу.
Израел планира да изгради најдужи подводни гасоовод на свету и да, заједно с Кипром и Грчком, гас из Источног Медитерана извози у Италију и јужне земље Европске уније. Амерички државни секретар Мајк Помпео је одушевљено одобрио овај пројекат, који би требало да буде конкуренција турско-руском гасоводу „Турски ток“ и потенцијалном катарско-иранско-сиријском гасоводу. Ипак, овај гасовод би, истовремено, поткопао покушаје Вашингтона да стекне већи удео на ЛНГ тржишту Европе, на чему инсистира, пише Фредерик Вилијам Енгдал за „Њу истерн аутлук“ у својој геополитичкој анализи.
Западну Европу то, међутим, не секира много јер упркос новој гасној директиви ЕУ, Немачка не одустаје ни од руског гаса ни од изградње „Северног тока 2“.
Нама остаје да се надамо да ни Бугарска неће одустати, јер без гасовода кроз ову земљу Србија је у опасности да, уколико Русија заиста одустане од будућег транспорта гаса кроз Украјину од 1. јануара 2020. године, изгуби најповољнији, најјефтинији и најсигурнији правац снабдевања.
О свим овим гасним играма у којима би Србија поново, као 2014. године, могла да буде колатерална штета, у „Енергији Спутњика“ Јелица Путниковић разговарала је са енергетичаром Милошем Здравковићем.
