Власти Црне Горе су искористиле и овај јубилеј да грађанима поруче како живе у земљи коју најближе описују суперлативи. У честитки поводом Дана независности 21. маја предсједник Мило Ђукановић је оцијенио да је „вријеме потврдило какав је историјски подвиг направила наша генерација“.
„Постала је важан фактор регионалне стабилности, уважена чланица НАТО алијансе, на прагу чланства у ЕУ. Држава која је регионални лидер у развоју економије“, казао је Ђукановић. Сличне оцјене изнијели су и премијер и предсједник Скупштине Црне Горе, Душко Марковић и Иван Брајовић.
Ако се остави по страни утисак да за црногорске прваке прво иде чланство у НАТО, па затим десет празних мјеста и самохвала владајуће елите, прослава Дана независности јасно свједочи о подјељености црногорског друштва. У новој општини Тузи на главни државни празник, поред црногорских, први пут се равноправно истичу и албанске националне заставе. Док власти на то жмуре, истовремено као последњи корак у заокруживању црногорског идентитета на сва звона најављују отимачину имовине Српске православне цркве (СПЦ).
Све то је званично саопштењем подржала и Бошњачка странка као дио власти, па се открива да су у Црној Гори након 13 година независности латентно сви против свих, те да је протоком времена све мање оних којима Црна Гора као државна кућа истински лежи на срцу.
У том смислу, утисак је да сваки од народа и националних мањина има неке своје посебне рачуне, те да су пријатељство и искреност последње што се може видјети у њиховим међусобним односима.
Социолог Илија Маловић као основни проблем који многи злоупотребљавају види да се и након 13 година у већинском православном бићу Црне Горе са несмањеним интензитетом дискутује о оправданости разбијања државне заједнице са Србијом.
„Са једне стране, владајући друштвени слој данашњу Црну Гору приказује као конструкцију насталу вољом велике већине грађана, као историјску нужност и цивилизацијску тежњу. Са друге стране, иста та држава је у анализи неких других монополистички наметнут пројекат, који служи за заштиту интереса владајуће друштвене групе, настао на преваран начин на покраденом референдуму. Оваква држава за њене критичаре симболизује НАТО окупацију, економско и духовно пропадање црногорског народа“, каже Маловић за Спутњик.
Међу заступницима прве аргументације, како додаје, издвајају се двије доминантне групе:
„Оне које могу да кажу да су разбијањем државне заједнице СЦГ постигли свој циљ. Овдје пре свега мислим на припаднике владајуће друштвене елите, економске, политичке и културне. То су припадници самог врха владајуће партије, економски и политички увезани у затворену друштвену групу, којој остатак становништва нема прилаз. Издвајањем Црне Горе ова група добија сигуран политички азил и економски оквир за богаћење, породично умрежавање, као и могућност да на неодређено вријеме одложи нову и поштенију расподјелу друштвеног богатства. Данашња Црна Гора је њихов пројекат, њихова држава, сваки њен сегмент ради за њих, они су у њој све богатији и моћнији. Ова заједница милионера највише кличе држави, они и финансирају сва славља која се дешавају поводом 21. маја“, објашњава Маловић.
Друга друштвена група која има разлог за славље, према мишљењу нашег саговорника, јесу „црногорски екстремисти окупљени око неколико криптофашистичких удружења“.
„Ова удружења окупљају људе који су потпуно глуви за аргументе који оспоравају рационалност и економску оправданост разбијања СЦГ. Већина црногорских шовиниста као једини критеријум друштвеног прогреса узима степен удаљености Срба и Црногораца и степен удаљености држава Србије и Црне Горе. Спремни су да се задовоље само формалном независношћу, која се огледа у отвореном простору за ширење историјског ревизионизма, мржње и подјела. Напади на Митрополију, ћирилицу, историјско наслеђе петровићевске Црне Горе њихова је главна опсесија. Они су неопходни економској елити, пошто јој обезбјеђују идејно оправдање и утемељење, док елита, заузврат, ове монтенегринске фанатике производи у врхунски ауторитет у области културе и науке. Они организују сваку од прослава јубилеја независности“, каже Маловић.
Међутим, када се објективно сагледају економски, друштвени и политички показатељи стања црногорског друштва, овај социолог сматра да ипак нема превише мјеста за еуфорична славља.
„Независност је прије свега одложила толико потребну промјену власти, а са њом и промјену неолибералног модела економије. Овај модел је довео до културног и социјалног пропадања црногорске радничке класе, све до нивоа гдје се може говорити о друштвеној сегрегацији. Мале плате, хронична незапосленост, рад на црно, потпуна издвојеност из ширег економског система. Огроман број грађана је трајно зависан од социјалне помоћи, кредита, државне и партијске милостиње. Државни дуг је повећан шест пута у односу на 2006. годину, а Влада се даље задужује да би финансирала свој клијентистички систем владања“, напомиње Маловић.
У том смислу, он додаје да посебно немају шта да славе обични грађани који су гласали за независност вјерујући да гласају за демократско, отворено и просперитетно друштво.
„Умјесто независне добили су приватну државу, умјесто економске шансе монополни капитализам под контролом тајкуна блиских власти, а умјесто стабилности обрачун криминалних кланова. На мјесту очекиване отворености на сцени су провинцијализам и етнофанатизам, а умјесто напретка, црногорско друштво је у самом европском врху по негативном природном прираштају, броју исељеника и проценту самоубистава“, јасан је Маловић.
Аналитичар и публициста Ратимир Вујачић, слушајући хвалоспјеве владајуће елите поводом тринаестогодишњице независности Црне Горе, каже да га реторика црногорских властодржаца у том смислу највише асоцира на Гебелсов савјет — „кад лажеш, лажи крупно“.
Он се нарочито осврнуо на честитку коју је поводом 21. маја грађанима упутио предсједник државе.
„Видимо Ђукановића гдје позира поред заставе у скупом одијелу и дубоким мислима. Као да се пита да ли је ово заиста истина или ми се привиђа. А привиђа му се готово све, укључујући и многе битне ствари: и ’славна хиљадугодишња традиција‘, и ’демократија‘, и ’обнова државног и националног имена‘. Најсмјешнији је ипак када умује о ’новим технологијама, у времену четврте индустријске револуције‘. Нема тога у шта се не разумије, попут неког ’мудраца‘ који редовно прати РТЦГ, а кад се позива на добробит ’данашњих генерација и оних које долазе‘, онда заиста престаје да буде смијешно, јер је истина управо супротна. И наравно, не иде без комичних детаља, кад у краткој изјави успије сам себе да демантује. Наиме, није могао да издржи а да се осврне на ’ретроградно насљеђе‘ које нам је оставила ’славна хиљадугодишња традиција‘“, иронично закључује Вујачић.
