У предвечерје почетка европских избора, тај амерички дневник у ауторском тексту Јасмина Мујановића, познаваоца прилика на југоистоку Балкана, подсећа да је у протеклих 16 година Брисел обећавао земљама Западног Балкана, најрањивијем и најнестабилнијем региону, да је „будућност Балкана у Европској унији“.
Прошле године, међутим, Брисел је оштро заокренуо своју политику и сасвим је угасио идеју даљег проширења.
„Ако Западни Балкан измакне евроатлантској заједници, европски лидери ће морати да криве само себе. Потпуно изневерене због неиспуњеног обећања о интеграцији, балканске земље ће брзо постати очајне, али и опасне — посебно за саму ЕУ“, наводи лист.
Указује се истовремено да још није касно да ЕУ преокрене свој курс.
ЕУ би, тумачи се, морала формално да започне преговоре о чланству са Северном Македонијом и Албанијом и барем да додели статус кандидата Босни и Херцеговини.
„То ће на тренутак стабилизовати брод, а задатак који следи је стварање одрживог и дугорочног плана за регион који ће подразумевати не само веродостојну преданост либерално-демократским нормама и праксама, него и тешко одвраћање од таквих као што је Русија“, наводи се у тексту.
Једноставно рећи „не“ земљама Западног Балкана могло би се протумачити и као играње са традиционалним бирачким телом, али то није стратегија, већ само одложена криза, констатује аутор.
Иако је ЕУ 2018. године невољно изнела идеју о 2025. години као најранијем датуму за проширење, Макрон је био експлицитан: неће бити проширења, бар не у предвидљивој будућности, а чак и у Берлину који важи за најотворенијег играча за питање проширења, та идеја је постала „политички отровна“.
У анализи се подсећа да је с приближавањем избора за Европски парламент проширење нестало с дневног реда и да никога више нису занимале преостале државе региона које нису чланице ЕУ — Босна и Херцеговина, Црна Гора, Србија, Косово*, Северна Македонија и Албанија.
А обећање „европске перспективе“ било је саставни део бриселске стратегије за задржавање Западног Балкана на путу политичких и економских реформи и за заустављање Русије, Кине, Турске, као политичких ривала.
Констатује се да тај потез није могао доћи у горем тренутку, с обзиром на то да су Скопље и Атина тек у јануару ове године окончали свој скоро три деценије дуг спор због имена Македоније.
Подсећајући на привилегију уласка у ЕУ бивших чланица Варшавског пакта, истиче се да земље Западног Балкана нису исто што и земље Источне Европе, чије чланство у ЕУ је био преседан.
Док је Источна Европа проживљавала деценије ауторитарних режима, југоисток континета је деценијама био под владавином једнопартијских режима, а потом је уследио низ регионалних и унутрашњих сукоба који су довели до смрти око 150.000 људи између 1991. и 2001. године.
Укратко, сврставање држава и промоција демократије на Западном Балкану били су осетљиви и одрживи, а оно што је регион добио уместо тога био је модел приступања ЕУ: технички строг, али политички неефикасан програм, закључује се у тексту.
