Да би се то постигло, препоручили су коришћење неуронске мреже која се састоји од четрнаест слојева, а све због тога да би се обезбедило да слика одређене особе буде ближа свим осталим сликама те исте особе (што се сматра позитивном карактеристиком), него сликама других људи (што се сматра негативном карактеристиком). Да би све то било могуће, неопходна је база података која садржи 200 милиона фотографија лица код осам милиона особа.
Данас овај софистициран систем не користе само државни органи, већ и банке, малопродајни објекти, па чак и друштвене мреже.
У Америци и Кини ситем се примењује у циљу заштите безбедности становништва, док је у многим европским земљама у експерименталној фази и питање је дана када ће постати стандард у свим безбедносним структурама.
Међутим, питање је да ли овакав супермоћни ситем, базиран на неслућеним брзинама у обради огромне количине података, може да буде и злоупотребљен.
Професор факултета за медије и комуникације Станко Црнобрња у разговору за Спутњик истиче да продор система у заштиту личности, кретања и поступака са овом технологијом доживљава потпуно нову димензију.
„То је још једна у низу нових технологија која изазива велике контроверзе, пошто се тренутно од Америке до Кине ставља у непосредну, дневну употребу. Образложење за њену хитну употребу јесте да се она најбоље и најефикасније може борити против криминала и илегалних радњи. Али с друге стране, оправдана је и зебња неких кругова на Западу, да је то један нови корак ка орвелијанском великом брату, који је био у стању да сваког у сваком тренутку прати, препозна, види где се ко налази.“
Он напомиње да технологија која омогућава да се неко препозна међу милијардама лица, не искључује могућност манипулисања.
„Није немогуће да се систем злоупотреби, па да се рецимо неко лице прикаже на месту на коме није било и слично.“
Црнобрња објашњава да сваки напредни систем у било којој области има једну исту платформу дигиталних алата и да је то главна одредница новог доба у коме живимо и које се не зове случајно дигитално друштво.
„То је одраз чињенице да су сада све технологије преведене или се преводе у дигиталну, која по вертикали и хоризонтали повезује све делатности тотално идентичним алатима, а у основи тих алата се налази јединица и нула, која бескрајним бројем комбинација у ствари твори дигиталну технологију. Када томе придодате чињеницу да је та технологија и интерактивна, добијамо хипермоћну, нову стварност у којој је све то могуће.“
Стручњак за информационе технологије Здравко Јанковић прецизира да зачеци ове технологије датирају још од почетка осамдесетих година, али да она није могла да има ширу примену, све док се рачунари нису развили до тачке која то омогућује.
„Систем обрађује податке невероватном брзином и зато је било потребно да се развију рачунари до овог степена развоја на коме су сада. Фасцинантно је да ми сада држимо у свом џепу 64 гигабајта меморије и да о томе уопште не размишљамо, да нам је то потпуно нормално, а да су то у ствари моћне машине које су до пре само тридесетак година заузимале читаве собе.“
Јанковић истиче да се систем за препознавање лица користи у системима који су повезани са граничном контролом на уласку у поједине државе. Широку примену има и на Фејсбуку, који ту технологију користи приликом тзв. таговања особа.
Говорећи о могућем нарушавању приватности, Јанковић оцењује да смо ми одавно изгубили доста од сопствене приватности тиме што смо пристали на друштвене мреже.
„С друге стране, питање је да ли ми као грађани желимо да трампимо своју приватност због заштите безбедности и то је основно питање, у смислу да ли ће ту технологију користити држава.“
Јанковић закључује да је у сваком случају неопходно да постоји пуна демократска контрола институција, која подразумева и демократску контролу и безбедносног апарата.
„Тек тада не би било бојазни од коришћења савремене технологије за очување безбедности“, каже Јанковић.
