Такве особе губе амбиције да се баве другим стварима, интересовање за друштвени живот, запостављају породицу и пријатеље. Запостављају личне и професионалне обавезе, па чак и личне потребе као што су хигијена, исхрана, хидратација. Ноћима не спавају.
Недавно самоубиство дванаестогодишњег дечака који је скочио са седмог спрата зграде, а у опроштајном писмо навео да се убио јер му је мајка бранила да игра видео-игрице, навео је на размишљање наше стручњаке, пре свега психологе, да скрену пажњу широј јавности на ово обољење.
Специјалиста психијатрије, докторка Жељка Кошутић бави се младима од 15 до 25 година у оквиру Института за ментално здравље, она је шеф Дневне болнице за адолесценте. Сматра да је неопходно скренути пажњу на овај проблем, јер све више младих много више живи у виртуелном, него у реалном свету. Овисност од видео-игара је као проблем код младих људи одавно препозната и лечи се код нас у Институту, каже докторка Кошутић.
„Некада постоје групе које се баве тиме, а када је проблем саставни део депресивности или неког другог психичког поремећаја или социјалне изолације, онда се лечи у Дневној болници у оквиру основног поремећаја. Не ради се увек о зависности од игрица самој за себе, то може бити начин бежања од тешке породичне ситуације, школе, од спољних ствари које су тешке за подношење, најчешће у оквиру депресије“, објашњава докторка Кошутић.
Наш еминентни психолог и породични психотерапеут Љиљана Филиповић каже да се овај поремећај проширио као епидемија међу младима, али и међу зрелим људима. Она објашњава да се зависност од видео-игара третира као такозвана зависност без супстанце, а лечи се као и остале болести зависности. Кад не знају шта ће са собом, како да се реше анксиозности, ти пацијенти играју игрице, њихово лечење је слично лечењу од зависности од дроге и алкохола, истиче Филиповићева.
„Подједнако је тешко и једно и друго одвикавање, зато што људи пре свега треба да имају свест о томе да су зависни. На то треба да им укаже околина, пре свега њихова породица. Затим треба доћи до ситуације да пристану на лечење, јер ту нема друге помоћи — осим лечења“, истиче Филиповићева.
Акција, ратови, борбе, насиље и пуцњава, игрице са оваквим садржајима све су доступније и најмлађима, јер гејмерска индустрија не размишља много о здрављу деце, профит јој је најважнији. Зато наше саговорнице скрећу пажњу на превенцију. Докторка Кошутић каже да нису проблем само игрице, већ генерално провођење времена на интернету, односно друштвеним мрежама, које такође лако прелази у зависност, јер се претвара у доминантини вид социјалне комуникације.
Терапија за овакве пацијенте у Дневној болници на Институту за ментално здравље је веома сложена, ради се тимски, у екипи су лекари, психолози, али и социјални радници.
„Овде имају организован цео дан, различите активности, коришћење мобилног телефона је забрањено све време док су у болници. Испоставило се да врло брзо много мање времена проводе на телефону. Дакле, битно је да дете има организован дан, у том случају је интерес за игрицама мањи, ако му је досадно, ради исто што и одрасли, прво што ураде, узму телефон, иду на интернет или играју игрицу“, истиче Кошутићева.
Љиљана Филиповић каже да је најбољи начин превенције родитељски увид у то шта деца раде на рачунару или телефону и колико дуго. Важно је да се на почетку, када дете почне да користи компјутер или телефон, ограничи време коришћења, јер се неретко сат или два проведена уз игрице претвори у шест, седам или осам сати. То често одговара родитељима, јер у темпу живота 21. века, немају времена да се претерано баве децом. Колико год да им је тешко, не треба да дозволе да игрице постану фокус, центар дечјег света, упозорава Филиповићева.
„Савет родитељима је да детету никако не дају телефон за време оброка, да му никако не дају телефон у време када би могли да се играју са дететом. Јако је важно да се детету ускраћује телефон што је више могуће. Ако му се даје, то мора бити врло, врло рестриктивно и под врло контролисаним условима“, истиче она.
И најбрижнији родитељи који сваки слободни тренутак проводе са децом морају да буду опрезни, пре свега да размишљају о томе какав пример дају деци. Важно је да одраслима последња активност пре одласка на спавање не буде листање по мобилном телефону. Провера поште води на интернет, а када сте већ ту, можете и да се поиграте пред спавање.
Иначе, прва европска клиника за лечење зависности од играња компјутерских игрица отворена је прошле године у Лондону, пројекат је финансирала Национална здравствена служба, али и различити донатори и организације.
Наше саговорнице сматрају да је овисност о видео-играма нешто чиме и наше друштво мора много више да се позабави, посебно превенцијом.
У технолошки једној од најразвијенијих земаља света, Јужној Кореји, зависност од интернета постала велики проблем још 2011, када је и отворена прва болница за одвикавање.
