Баранов је ових дана био гост Београда где је учествовао на међународном научном скупу „Геополитички и безбедносни изазови у Југоисточној Европи“, у организацији Факултета за међународну политику и безбедност универзитета „Унион — Никола Тесла“. У том светлу анализира и актуелну ситуацију на Космету.
— Косово и Метохија је неодвојиви део Србије а на његовој територији привремено постоји незаконити режим, при чему са значајним елементима окупације НАТО-а. Србија има право да тамо успостави уставни поредак, али тешко да ће то радити користећи војне ресурсе зато што би то изазвало оштро противљење САД и НАТО. Ипак, сасвим може да уз помоћ Русије и Кине искористи међународне могућности да би осудила мешање НАТО-а, а ако је могуће и да блокира финансијску и културну помоћ косовском режиму. Важно је и ако се наставе преговори између Београда и Приштине да посредници треба да буду непристране стране, не само нека западноевропска земља него и Русија која је увек штитила српске интересе.
Аутор сте књиге „Криза слабих држава на теми Југославије и Украјине“. Зашто баш таква паралела?
— Обе земље имају сложен етнички, језички и верски састав, компликовану историју. Међутим, те противречности Запад тумачи као аргумент у прилог разбијању Југославије, понижавању православне компоненте те земље, а у другом случају је Запад на страни јединства Украјине, при чему заговара строго унитаристички пројекат.
Које су шире последице распада Југославије?
— То је деведесетих година била прва земља на којој су цинично и хладнокрвно разрађивани механизми распарчавања суверене државе. Она је била својеврсна лабораторија за то шта се може радити у доба глобализације са неподобним земљама и народима.
Шта је из тог искуства Запад касније искористио у другим кризама, рецимо у Украјини?
— То је, пре свега, стварање конфликта ниског интензитета. Ради се о хибридном рату који не прераста у отворени рат, а води се путем економских санкција, кроз информативни рат на интернету, дискредитовањем противника и слично. Друго, то је формирање тзв. сивих зона. Случај Косова је веома карактеристичан: стварају се зоне у којима делују и раде нарко-трговци, трговци људским органима, нелегални мигранти који се специјално допремају из неких других крајева света. Нешто слично се сада дешава у Украјини. Рецимо, у областима близу Донбаса и Крима смишљено се распоређују терористи тзв. Исламске државе и других исламистичких структура који се доводе из свих земаља Блиског истока. И то се чини уз знање легалних власти Украјине.
Сличност је и присуство страних плаћеника…
— Да, то је фактички необјављени рат. Украјина је претворена у загнојену рану која никад не треба да зацели. Како је то замислио НАТО и Запад, то треба да буде рана која ће стално постојати близу Русије, 40 милиона људи, огромна територија која ће бити крвава препрека између Запада и Русије и спречити да Русија врши било какав утицај на Европу.
Постоји ли паралела и на плану верских разлика?
— Апсолутно. У Украјини постоје католици, унијати и самозвана украјинска православна црква како би се разбило украјинско православље. У суштини се ради о коришћењу религије као инструмента за консолидацију прозападне власти — и опет као у Југославији.
Како данас видите распад Југославије, али и покушаје да се другде примене сличне методе које су тада коришћене?
— Распад Југославије је био у великој мери испровоциран децентрализованим и етничким моделом федерације. Али Запад је вештачки користио те факторе. Прво, то је сама идеја да међународна заједница има право да диктира сувереној држави шта да ради на својој територији. Друго, то је потпуно негирање било каквих норми међународног права по принципу да ће бити онако како хоће једина суперсила. И треће, то је примена војних механизама за ескалацију конфликта чији је задатак да се допуњују са унутрашњим сепаратизмом и тероризмом. На пример, јасно је да твз. ОВК не би имала успеха 1998-99. године да није било интензивног бомбардовања Југославије, притом без сагласности УН. Закључак је да Русија, Кина и друге релативно независне државе треба да се доследном позицијом супротставе таквом диктату.
Украјина је добила новог председника. Може ли Зеленски да превазиђе конфронтацију с Русијом?
— Зеленски није у стању да разреши тај конфликт, није довољно стручан, његов тим се тек формира. Друга је ствар што ће он покушавати да постепено спроводи деескалацију конфликта, макар на речима, како би испунио предизборно обећање. Можда ће покушати да поведе преговоре с Русијом.
А хоће ли САД дозволити Зеленском да среди односе са Русијом?
— Вероватно неће. То што је нови амерички амбасадор у Кијеву постао човек који је отворено организовао и наоружавао добровољачке батаљоне много говори о томе да САД засад нису опредељене за мирно решавање тог конфликта. Њих пре свега интересује да конфликт у Украјини траје вечито и да се васпитава нова генерација омладине која ће жестоко мрзети Русију и све што је руско и постати нешто слично Хрватима и косовским Албанцима у односу на Србе.
