Он је на свом налогу на Фејсбуку објавио фотографију пренету са званичне странице Талијанског покрета иредентиста, на којој се види „силуета Италије“ на италијанској застави, а да се границе те илустрације протежу на источну обалу Јадрана и захватају наведена подручја све до Боке Которске у Црној Гори.
Ђорђи наводи да је то Италија и поручује да се „ништа не може сматрати готовим док се не заврши правдом“.
Том се паролом алудира на тежњу италијанских иредентиста да Истра и Далмација једнога дана буду део Италије, онако како их је усташки вођа Анте Павелић Римским уговорима из 1941. године препустио фашистичкој Италији.
Тајани се касније извинио због изјаве, казавши да је говорио о „италијанској Истри и Далмацији“, али да то не значи присвајање територије.
Иначе, Римски уговор је очекивано изазвао бес међу Хрватима, нарочито у Далмацији, коју су Павелић и усташе хладнокрвно и бесрамно препустили терору италијанских фашиста, што је утицало на јачање антифашистичког покрета на том подручју.
Наиме, средином маја 1941. године у Риму су усташки поглавник Анте Павелић и фашистички вођа Бенито Мусолини потписали Римски уговор, којим је квислиншка Независна Држава Хрватска (НДХ) предала фашистичкој Италији делове хрватског приморја и Горског котара, најразвијенији део Далмације с острвима и Боку Которску.
Према „Нет“ порталу, реч је о вероватно највећој издаји у историји Хрватске и хрватског народа. Потписавши тај уговор, Павелић је Италији предао подручја Задра, Шибеника и Сплита, острва Раб, Крк, Вис, Ластово, Корчулу, Мљет и низ мањих, делове хрватског приморја и Горског котара и Боку Которску.
Римски уговор садржи три засебна документа. Првим је утврђена граница између двеју држава, другим се НДХ обавезала на демилитаризацију преосталог дела обале, док је трећим Италија постала гарант политичке независности хрватске државе.
Тим уговором Павелић и италијанске усташе су прихватили да савојски принц Аимоне Роберто Маргерито Марија Ђузепе ди Торино буде крунисани за хрватског краља под именом Томислав Други.
