Мило Ђукановић изгледа није био обавијештен да су одржани избори за Европски парламент и није размишљао о њиховим политичким посљедицама. Посебно према државама које, још, гаје макар и крајње удаљену наду да би могле постати чланица ЕУ.
Он је, наиме, поновио захтјев да ЕУ што брже овај простор стави под свој непосредни утицај, јер ће у супротном то урадити неко други. Познато је да он мисли да највећу опасност представља Русија, која је традиционални пријатељ Црне Горе и један од важнијих пословних партнера њене привреде и становништва. Поред њеног, „малиган“ је и утицај Кине, захваљујући чијим кредитима и корпорацијама се гради чувени ауто-пут, као Милова инвестиција стољећа.
Стабилност Западног Балкана, према речима Ђукановића, зависи од потребе да Србија што прије призна Косово као независну државу и то, како рече, по „Бадинтеровој формули“. Даљи развој политичких прилика треба заснивати на искуствима мировног споразума из Дејтона, који је (нова Милова умотворина) зауставио великосрпски национални пројекат, па тај наук ваља примјењивати и убудуће.
Ови рецепти за будућност Балкана долазе од политичара који је готово три деценије на власти, па би морали имати неку тежину. Макар из поштовања према годинама његове владавине.
Али, увијек треба имати на уму чињеницу да у тим годинама постоје најмање два Мила Ђукановића.
Први, када је као предсједник Владе Црне Горе био за заједничку државу са Србијом, када је здушно помагао животно угрожене Србе из других република и када се лавовски борио против (мрског) Запада, који нам је увео нељудске санкције и често живот чинио готово немогућим. Радио је то и незаконитим средствима, прије свега шверцом, који је на почетку био изнуђен, да би касније постао њему омиљен начин привређивања.
Други, овај данашњи, на главу преметнути Мило, постаје 1996. године, када га амерички Стејт департмент ставља под пуну контролу пријетећи да ће, у супротном, бити кривично гоњен због шверца цигарета преко Јадрана за Италију.
Мило Ђукановић, разумије се, има право да се брани како мисли да је најбоље, али и обавезу да носи крст сопствене судбине. За ову је прилику важно уочити да овај „други“ Мило не зна шта је радио „први“. Не да се не сјећа, већ стварно не зна. Невоља везана за његов недавни наступ је позив на „Бадинтерову формулу“ и Дејтонску конференцију у контексту обавезе Србије да призна Косово.
Закључци Бадинтерове комисије у оквиру конференције о бившој СФРЈ под предсједништвом британског дипломате, лорда Питера Карингтона, донесени су 1991. године. Конференција у Дејтону била је крајем 1995. године. Оба догађаја, дакле, за вријеме „Мила Првога“. Ни у једном од њих он није учествовао, а ни касније није показивао вољу да се упозна са њиховим одлукама и посљедицама. Тада млађани и весели црногорски премијер је имао друга посла. Занимљивија и кориснија.
Бадинтерова комисија је имала задатак да одговори на питање да ли, сходно повељи УН, право на отцјепљење имају конститутивни народи или републике, посебно имајући у виду оне чији је састав, по њиховим уставима, вишенационалан.
Хрватска је тада била уставно одређена као држава Хрвата и Срба, а Босна и Херцеговина као заједница равноправних Срба, Хрвата и Муслимана, потоњих Бошњака. У познатој превари коју је тадашњи предсједник Француске Франсоа Митеран приредио предсједнику Србије, Слободану Милошевићу који се унапријед обавезао да ће прихвати налазе овог (до тада) угледног правника, изродио се противправни, али злехуди закључак.
Умјесто одговора на постављено питање, Бадинтер је констатовао да се СФР Југославија налази у процесу „дисолуције“ (растакања, нестанка…), а да се он одвија по границама шест југословенски република. „Бадинтерова формула“, ред би био да Мило то више научи, несумњиво иде у прилог тврдњама Србије да је Косово и Метохија саставни дио њене државне цјелине.
Једнако незнање је „Мило Други“ показао позивајући се на дејтонску мировну конференцију. Она није „обуздала“ великосрпски национализам, како он незграпно тврди, већ је, као основни услов за престанак рата, уважила државне интересе Срба у БиХ, дајући им колективна права на нивоу државе и посебан државни ентитет у виду Републике Српске. Једини „великодржавни пројекат“ који је тада био заустављен био је тежња муслиманске (исламске) већине да потчини Србе и Хрвате по формули: један човјек, један глас.
Коначно, много горе и опасније од Миловог доказаног незнања јесте његово оловно ћутање о пројекту Велике Албаније, за коју се најдиректније и сваком приликом залаже управо његов сабесједник Хашим Тачи. У картама тог пројекта налази се и готово тринаест одсто државне територије Црне Горе. Велика Албанија је једини пројекат који угрожава мир и стабилност не само овог региона већ цијеле Европе. Али, о њему Мило не проговара. Неко намјерава да кида дијелове државе, а њен предсједник ћути и прави се да ништа не види.
