„Ако кажемо да на јужној граници српског културног простора стоји Хиландар, на северној Сент Андреја и Будим, да источно додирује Арад и Темишвар, северозападно Беч и Трст и спушта се по некој вертикали обалом Јадрана, захватајући Дубровник и Котор, излазећи на матични Призрен, ако су то, дакле, границе српске културе — а неупитно јесу — онда је неразложно расправљати о могућности да се тај наш ужи културни простор дели границом реке Дрине“, каже у „Орбити културе“ професор Пјановић, један од учесника дводневног научног скупа „Српски културни простор: устројство, проблеми, вредности“, недавно одржаног у Матици српској.
Да је реч о веома важној теми коју је додатно актуелизовала Повеља о српском националном простору, недавно потписана између министарстава културе Србије и Републике Српске, уверен је и министар културе и информисања Владан Вукосављевић.
„Та је тема деценијама била скрајнута или се о њој шапутало. Чини се да је и већи део наше јавности са доста оптимизма приступио концепцији да се тема српски културни простор — узроци, последице, чињенице, околности, утицаји, историјске конотације — изнесе на трпезу, да тема нашег друштва буде легитимна и приступачна тема која треба да доведе до неких позитивних последица по културни живот српског народа на читавом овом простору. Мислим да је тема погођена и да је побудила значајно интересовање“, каже министар и додаје да је реч о процесима, али и о читавој концепцији једног друштва.
„Реч јесте о концепцији друштва, јер промишљање српског културног простора значи увезивање српског народа са самим собом и истовремено рад на томе да српску културу чинимо и инклузивнијом и отворенијом за сарадњу са другим културама“, објашњава Вукосављевић.
За професора лингвистике Милоша Ковачевића управо српски културни простор даје легитимитет српскоме језику баш онолико колико српски језик даје легитимитет том културном простору. Да није историје српског књижевној језика, историје српске културне баштине, ствари би се врло лако разрешиле онако како би други желели. Ипак, истиче професор Ковачевић, српски језик је недељив, баш као и српски културни простор.
„Разуме се да не можете одвојити ’Мирослављево јеванђеље‘ и Милоша Црњанског, а ни ’Мирослављево јеванђеље‘ ни Црњански нису рођени у данашњој Србији, што би могло да се закључи свођењем српског језика на србијански. То свођење значи највећу негацију српског културног простора, али и Срба као народа који се идентификује по свом језику“, јасан је Ковачевић.
За професора Пјановића важно је схватити да се границе српског културног простора никако не подударају са државним границама.
„Култура је нешто што подразумева пуну отвореност према другима“, подсећа Пјановић и додаје: „Простор који сам одредио неким сасвим провизорним тачкама и топосима, ни на који начин не одражава јединствен српски културни простор. То је простор на којем је српски народ живео и живи у миру са припадницима других културних заједница чиме остварује право да живи у ширем културном простору, који је заправо европски културни круг“.
