Романтичну причу — бајку о љубави и нежности, али и о злу и изневеравању, одиграну на музику Чајковског, а уз помоћ раскошног декора и костима, извео је балетски ансамбл националног театра на челу са солистима Татјаном Татић, белом и црном лабудицом и Игором Пастором у улози Принца Зигфрида. У Спутњиковом студију ови млади уметници поделили су са нама још увек присутно узбуђење и утиске после премијере.
„Још нисам свесна онога што се догодило“, каже двадесетчетворогодишња Татјана Татић. „ Пре свега је то била представа без иједног кикса, иако је нормално да се то дешава, балет је жива уметност, клецне колено или се догоди нешто слично што може да поремети играча. Много смо радили, две недеље смо по цео дан били на генералним пробама... Све је то већ било у телу, требало је само препустити емоцијама да ураде свој део“, каже млада солисткиња.
Громогласним аплаузима и повицима „браво“ публика је на ногама испратила премијеру балета „Лабудово језеро“, који је, у кореографској поставци Константина Костјукова, пре неколико вечери изведен на Великој сцени Народног позоришта.
Романтичну причу — бајку о љубави и нежности, али и о злу и изневеравању, одиграну на музику Чајковског, а уз помоћ раскошног декора и костима, извео је балетски ансамбл Националног театра на челу са солистима Татјаном Татић, белом и црном лабудицом и Игором Пастором у улози Принца Зигфрида. У Спутњиковом студију ови млади уметници поделили су са нама још увек присутно узбуђење и утиске после премијере.
„Још нисам свесна онога што се догодило“, каже двадесетчетворогодишња Татјана Татић. „Пре свега је то била представа без иједног кикса, иако је нормално да се то дешава, балет је жива уметност, клецне колено или се догоди нешто слично што може да поремети играча. Много смо радили, две недеље смо по цео дан били на генералним пробама... Све је то већ било у телу, требало је само препустити емоцијама да ураде свој део“, каже млада солисткиња.
А да је емоција најважнији део потврђује и Игор Пастор, који открива да их је Душка Драгићевић, са којом су припремали улоге, водила највише емоцијом.
„Разуме се да су ту постојали и технички, кореографски захтеви, али емоција је оно што публику доводи у позориште. Нас двоје смо имали контакт, поверење, звезде су се поклопиле и верујем да је због тога публика онако реаговала“, каже Игор.
Татјана открива да је и за њу било зачуђујуће одсуство треме, упркос томе што се нашла — у улози живота:
„Мени је ово пета улога и невероватно је да сам имала најмању трему сада при изласку на сцену. Јер, како немати трему пред наступ у „Лабудовом језеру“, када је то сан сваке девојчице, кад се иначе тресем и имам готово нападе панике... Овде је било потпуно другачије. У сваком тренутку док смо играли била сам свесна Игоровог погледа, додира, те неке наше прећутне комуникације, тога како дишемо... Могла сам да се опустим и да уживам“, каже Татјана.
На питање како се играју емоције и сложена стања душе, покретом и без речи, ови млади уметници готово у глас подсећају да емоције нису глума, њима се препустите и постанете оно што играте.
„Једноставно сте потпуно у томе“, објашњава Игор. „Уђете у тај филм и емоције саме излазе...“
И Татјана је, каже, на сличан начин ушла у чувени „бели адађо“:
„У оних десет минута једноставно не мислим ни о чему. Просто, уживим се у причу и постанем лабуд... Ја ту више нисам Татјана Тасић, већ принцеза заробљена у телу лабуда“, уз осмех каже млада солисткиња.
„А то је кључно“, подсећа Игор, „да уметник не представља себе, него улогу коју тумачи“.
„Зато, док играмо, ја њене руке не доживљавам као руке, за мене су то крила лабудице. Само тако преносимо поруку шта ми то радимо, какву причу причамо, шта осећамо...“, искрен је тумач главне мушке улоге Игор Пастор.
За ове младе играче магију на сцени доноси пре свега музика великог Чајковског.
„Бавим се балетом скоро 20 година и само кроз балет слушам ту музику“, каже Татјана. „Док смо спремали улоге, дешавало се да ми играмо у сали, стварамо нешто, концентрисани смо на покрет, а онда нам наш педагог пусти музику... И ми останемо као укопани, не померамо се, не можемо да надвладамо ту магију. Тежак је то задатак, да надјачате све оно што та чаробна музика изазива.“
