У говору који је обиловао флоскулама о европској будућности и вриједностима, Ђукановић је оптужио СПЦ да жели да „опструира оно што су европска хтења и амбиције савремене Црне Горе“, тако што чува инфраструктуру велике Србије, те најавио да ће „предано радити на обнови црногорске аутокефалне цркве“.
„Нећемо дозволити да савремена Црна Гора живи под диктатом једне вјерске организације која представља реликт прошлости“, поручио је Ђукановић, из чијег су говора грађани могли дознати да ће на „европски квалитет живота, плате и пензије“ морати да сачекају минимум 30 година, али да је зато црногорски предсједник спреман да се одмах беспоштедно обрачуна са Православном црквом у Црној Гори.
Оно што пак многи примјећују, јесу бројне контрадикције у излагању првог човјека ДПС-а, који као декларисани атеиста има амбицију да пресуђује у питањима вјере, да се залаже за одвојеност цркве и државе, а притом жели цркву којом ће управљати његова партија, а код многих преовладава и оправдана бојазан да је најављена политика најсигурнији пут ка сукобима и грађанским немирима у Црној Гори...
Историчар др Александар Стаматовић нема дилему да најава шефа црногорског режима Мила Ђукановића да ускоро слиједи одузимање већине храмова Српске цркве (СПЦ) у Црној Гори, представља почетак коначног и радикалног обрачуна са српским, словенско-православним и источним идентитетом народа Црне Горе.
„Може се рећи и то да је ово крај једног дуготрајног процеса расрбљавања и расправослављивања Црне Горе, који траје безмало седам деценија. Сада сваком треба да буде јасно колико је далекосежне последице имала 1997. година и фамозна подјела предсједничких кандидата на Мила и Момира и зашто су центри западне моћи тада подржали Ђукановића и дали му одријешене руке у крађи избора“, каже Стаматовић за Спутњик.
Он додаје да су од тада до данас Срби у Црној Гори прешли тежак пут губитка свог идентитета, а за који су, како каже, и сами у политичком смислу значајно криви.
„Историјски гледано, за седам деценија процес губитка спрског идентитета Црне Горе у потпуности је заокружен. Створене су црногорска нација и држава, наметнути су нови државни симболи и латинично писмо. Последња карика коју режим није могао ставити под контролу јесу Српска црква и њен вјерни народ. Не треба бјежати од тога да се констатује да Срби у Црној Гори и сви они национални Црногорци који искрено и суштински схватају њен православни идентитет и традицију, долазе сада на црвену линију иза које даље нема повлачења“, упозорава Стаматовић.
Стаматовић додаје и да људи коначно треба да схвате да се иза Ђукановићевих поступака и поступака његовог режима крије глобални сукоб Ватикана са православљем, при чему је Црна Гора, како објашњава, земља мисије коју треба превести у римокатоличанство и у њој избрисати не само српски, него и словенско-православни идентитет који се у глобалу подводи под руски идентитет.
„Тако да прича о такозваној Црногорској православној цркви представља само један корак ка унији, а унија је корак ка класичном римокатоличанству у Црној Гори“, увјерен је Стаматовић.
Међутим, овај историчар сматра да је режим у обрачуну са Православном црквом овог пута кренуо другачијом логиком, те да је свјестан чињенице да је прича о црногорској аутокефалној цркви потпуно компромитована.
„Зато режим сада жели отети црквену имовину, а онда да преко своје партијске инфраструктуре, која би глумила вјерни народ, крене у нову верзију приче о црногорској цркви. Продали су све у Црној Гори: фабрике, земљишта, плаже... и сада сматрају да када се све продало, у њихово власништво спада и држава Црна Гора и историјски храмови и црквена инфраструктура, па желе и то у своје канџе да ставе и рентирају за себе.“
Узимајући све у обзир, др Стаматовић на крају сматра да режиму без околишања треба дати прави одговор од вјерног народа и његове цркве.
„Ако цркву нијесу уништили ни комунисти који су побили преко стотину свештеника са територије Црне Горе и отимали имовину како су знали и хтјели, логично би било да то неће поћи за руком ни њиховом идеолошком следбенику Ђукановићу и његовом режиму. Али не треба се заваравати — само снажним, одлучним и јасним одговором у коме би се окупиле на десетине хиљада вјерника, који су спремни по цијену живота да бране светиње, режим се може довести к познанију права“, увјерен је наш саговорник.
