Када се улази у Приштину из правца севера, новим ауто-путем, поготово ако путујете по мраку, вероватно ће вас фасцинирати број и изглед приватних турских медицинских центара – има их најмање пет; зграде у којима се налазе, споља гледано, изгледају толико модерно да се човек просто запита да ли се налази на Балкану, негде у Шведској или којој другој земљи „првог света“. Човек просто пожели да се у њима лечи.
Нису само медицинске клинике пример развоја „новог, слободног и независног Косова“. Ауто-пут, који би једног дана требало да споји Драч и Косово, сам за себе говори о великом напретку који „најмлађа европска држава“ сваког дана остварује – гигантски шопинг молови, убрзана изградња зграда у градовима попут Приштине, Урошевца, Гњилана, Клине говоре о томе – свуда се види блештавило стакла и челика који сведоче о напретку Косова и труду косовских власти да њихова земља што пре постане део породице модерних европски држава.
Међутим, када се загребе испод површине, долазимо до тога да је ауто-пут најскупљи на свету због невероватне корупције (о чему сведоче и неки бивши припадници УНМИК-а), да се у клиникама, према последњим вестима, врши илегална продаја људских органа, да нове грађевине ничу као печурке зато што неко пере новац зарађен на трговини дрогом и људима…
Руски кнез Григориј Потемкин остао је упамћен у историји по фрази „Потемкинова села“, јер је по пустим степама јужне Русије наредио да се изграде кулисе непостојећих села са сељацима, пастирима и стадима, само да би руска царица Катарина II, пролазећи туда 1787, видела како Русија, под његовим министровањем, цвета и напредује.
У Приштини ће у среду, 12. јуна, бити уприличена свечаност која би требало да обележи двадесетогодишњицу уласка НАТО трупа на Косово и Метохију, и не можемо да се отмемо утиску да ће целокупан игроказ бити усмерен на показивање косовских „Потемкинових села“
Да се управо о томе ради, говоре речи једне од креаторки косовске независности Медлин Олбрајт, у време агресије на СРЈ америчке државне секретарке, која се сада налази на челу Националног института за демократију (НДИ).
Косово је, рема речима ове некадашње ученице 13. београдске гимназије, место на коме се тестира демократија, због чега је поносна што је НДИ тамо на терену, помажући и подржавајући мир, демократију и јачање положаја жена. „Поносна сам што читава генерација девојчица на Косову данас носи име Мадлен“, нагласила је она.
Друге званице још се нису огласиле поводом свог доласка, а није их мало и није да нису играле улогу у агресији на СРЈ и подржавању албанског насиља на КиМ. Међу званицама, поред Олбрајтове, најављено је да ће бити и Хилари Клинтон, Весли Кларк, Вилијам Вокер… Као мистерија остаје долазак брачног пара Блер. Целом прославом доминираће шест метара висок и 900 килограма тежак, у Приштини вечито присутни Бил Клинтон, у виду споменика. Његово физичко присуство, тако, није потребно јер он, као Ким Ил Сунг у Пјонгјангу, вечито бдије над својим делом.
А да се ради о Потемкиновом селу од државе, можда најречитије говори и сама Олбрајтова. Како то да је после 20 година од дана када је „Косово постало слободно“ још увек потребна помоћ и подршка, не само НДИ, у спровођењу демократских начела; зар борба ОВК против Србије није представљена као борба демократских снага против репресије недемократског окупатора.
Олбрајтова, као уосталом и сви други позвани на прославу, рачуна на заборав, па стога и мисли да се нико неће сетити пропагандних порука по којима је 1999. само било потребно да НАТО трупе ступе на територију Косова да би тамо процветала деценијама, ако не и вековима, гушена демократија.
Треба само поменути оно што бивша америчка државна секретарка пише у својим мемоарима, како је лагала (и то лагање правдала државним разлогом) владику Артемија да ће НАТО трупе заштитити Србе и српске цркве на КиМ.
Зато и сада Медлин Олбрајт своју пажњу усмерава на „јачање положаја жена“. У супротном, морала би да извештај о „напретку Косова“ напише у виду биланса своје фирме која у „најмлађој европској држави“ има разгранате послове.
Слично је и са Веслијем Кларком, генералом, командантом НАТО снага у Европи и командантом снага УН у БиХ. Али, како завршити генералску каријеру ако немаш барем један рат у коме си победио. Ко још памти миротворце? А ако ти рат још донесе профит, и то не само профит у моралном смислу, да будеш забележен у историјским књигама као победник над једном мрачном силом, већ онај прави, новчани профит, па се твоје фирме на „ослобођеној територији“ разгранају и крену да зарађују, а ти више не зависиш од ситне генералске пензије?
Проблем је у томе што је славом овенчани генерал једно. Били су то у америчкој историји и Ајзенхауер, и Патон, и Омар Бредли, и Макартур. Притом је најмање цењен онај који је након рата остварио политички профит – Ајзенхауер.
Друго је када треба да се правдаш како је могуће да за услуге ратовања против Србије добијаш уносне послове на Косову. Такав генерал није херој, он је најнижа сорта војника, онај који ратује за ратни плен.
Због тога је генерал Кларк око себе изградио ореол стручњака за „праведне“ војне интервенције, човека који се борио за правду, мир и демократију против злочиначких режима, а све то требало је да потврди кроз најмоћнији медиј модерних времена – кроз филм, редитељски првенац Анђелине Џоли, на коме је радио као саветник и стручњак за балканске ратове новијег доба.
Најнижи по рангу, али не и по улози међу званицама на приштинском игроказу је Вилијам Вокер, човек мрачне прошлости, обавештајац, дипломата и војник, који се калио обучавајући одреде смрти у Ел Салвадору. Извођач радова. Он ће се у свечаној ложи наћи као неко ко је на терену изградио кулисе које се зову независно Косово. Прва кулиса била је „случај Рачак“. Без Вокера не било Рачка, без Рачка не би било агресије НАТО-а, а без агресије НАТО-а не било независног Косова.
Бисер у круни прославе две деценије уласка НАТО трупа на Косово биће Хилари Родам Клинтон. За разлику од осталих званица, она није била директно умешана у НАТО агресију. Те 1999, Хилари је била тек уцвељена жена коју је муж преварио; али већ је показивала знаке да је талентована за продају магле – позната је њена прича о киши српских метака на аеродрому у Тузли, иако је рат већ увелико био завршен.
Хилари Клинтон, државна секретарка САД и вечита кандидаткиња за председника, мозак разарања Украјине, наћи ће се у Приштини као најважнија званица. Она је краљица, сви остали су свита; она је та која дели и одузима синекуре и привилегије; од ње стрепе и дрхте Тачи, Харадинај, Весељи и други. Од тога на коју је ногу устала зависе њихове каријере и животи.
Хилари Клинтон не долази у Приштину само као посланица свога мужа, она стиже да пошаље поруку, не само лидерима косовских Албанаца, да је „дубока држава“ још увек толико јака да може да утиче на континуитет и промену смера америчке спољне политике.
Она је та која треба да потврди да је Потемкиново село звано Косово реалност, да су турске медицинске клинике, ауто-пут, новоизграђена насеља, шопинг молови стварност, а не кулисе једног монструозног пројекта у коме се новац зарађује вадећи људске органе, тргујући дрогом, људима и оружјем. Пројекта у коме су они који су косовску независност заправо извојевали, зграбили ратни плен и управљају косовском електропривредом, рудницима, транспортом и телекомуникацијама.
Хилари је та која ће, иза кулиса, председавати монструозним управним одбором који ће делити апанаже, намештења, профите и, наравно, као представница свог мужа, вођа клана, као кума целог подухвата, узеће, београдским речником речено, свој тал.
Иза косовских Потемкинових села, на крају, када се славље заврши, а пијани гости и домаћини оду својим велелепним домовима, остаће сиротиња која ће скупљати мрвице са стола моћних и богатих, порушене цркве и уништени животи.
