Руски писац и сценариста Иван Наумов борави у Београду поводом представљања српског превода своје књиге „Балканска међа“. Након филма који је пред српском публиком премијерно приказан пролетос, у прилици смо да откријемо, како аутор каже, дубље и шире, а пре свега много личније виђење догађаја на Косову из 1999. године.
Окосницу „Балканске међе“ чини прича о тајној операцији у Приштини коју је, у завршници интервенције НАТО-а у бившој Југославији, водила специјална група руских десантних снага. Реч је о заузимању приштинског аеродрома Слатине, који су руски специјалци држали до доласка руске јединице из састава мировних снага у Босни и Херцеговини.
„У књизи сам, за разлику од филма, имао могућност да размишљам о многим питањима која ме заокупљају. Рецимо, о суштини порива људи да постану добровољци, да напусте обичан живот и да оду у неку другу земљу, понекад и на крај света, да би некоме помогли. Верујем да је то осећај за правду: када је некоме лоше, други треба да му помогне… Док смо припремали филм, имао сам много сусрета са људима који су учествовали у реалним догађајима, који су непосредно преузели контролу над аеродромом, који су се затим кретали у колони тенкова, са војницима који су били на најопаснијим и најризичнијим местима. То су, по правилу, веома смирени, уравнотежени људи који имају одличан смисао за хумор. С њима је пријатно разговарати. Нисам желео да правим документарни филм и књигу, него уметничко дело које, поред приказа стварних догађаја, омогућава публици да завири унутар самог човека, да види због чега и како ради то што ради“, каже у разговору за Спутњик Иван Наумов.
И књига и филм описују веома мучне догађаје и побуђују снажне, тешке емоције. Због чега Вас је уопште заинтересовала тема која је за саме Србе веома болна?
— Оно што се догодило у Југославији 1999. године нас у Русији је затекло на најнижој тачки нашег развоја. То је било време непосредно након распада Совјетског Савеза, када смо из године у годину клизили све дубље у пропаст, и то страшним темпом. У том тренутку, 1999. године, нисмо имали снаге и само су појединци, војници или цивили који су желели да оду у Србију, или људи који су већ били тамо у служби, направили одређене кораке да би се нешто ипак померило. Одлука о увођењу руске војске на аеродром Слатину је мистичан догађај, јер ако покушате да пронађете податак о томе ко је издао наредбу да се заузме аеродром, нећете га наћи. Као да се та наредба родила и остварила из воље људи. Наравно, надали смо се тада да ће улазак Руса на Косово имати наставак, да ће Русија успети да доведе тамо додатни контингент, да ће проширити базу, учврстити свој положај. Ко зна како би историја текла да је било тако. Међутим, хтео сам да кажем нешто друго. У најнижој тачки нашег постојања, 1999. године, када су руске десантне снаге ушле у Приштину, за сваког човека који укључује телевизор и прати вести, то је био преломни тренутак. Тада су људи схватили да то јесте могуће, да то тако треба да буде и да се не сме одустајати од себе. С војне и политичке тачке гледишта, може бити да то увођење руске војске није имало велики значај, али с моралне тачке гледишта, у људским главама и у друштву у целини, то је била прекретница у историји Русије. Кроз Србију смо се присетили ко смо ми заправо и вратили смо се на сопствени пут.
Људи у Србији често говоре о томе да у то време није било довољно помоћи Русије, а сви су се тој помоћи надали. Обични људи су у то веровали, али то се није догодило у очекиваном обиму.
— Русија 1999. године и данашња Русија су суштински две потпуно различите земље. Видели сте 2014. године како су почели да се развијају догађаји у Сирији и видели сте да смо успели да их зауставимо, да спасемо ту земљу од распада, од тога да је окупирају бандитске формације, без обзира на велики отпор наших колега преко океана. Ми веома јасно разликујемо добро од зла и увек смо за то да буде добро. Да се догађаји из 1999. године догађају сада, мислим да би помоћ Русије била потпуно другачија. У том тренутку нам није успело, били смо превише слаби.
Ова књига и филм су веома важни за српску публику, јер многи овде, рецимо, у Београду, не разумеју сасвим шта се догађало 1999. године на Косову, не разумеју патње и страдања људи који тамо живе.
— Догађаји у овој књизи тичу се преломног тренутка 1999. године, када су југословенска армија и полиција и даље покушавале некако да спасу ситуацију, али су биле принуђене да се повуку због велике опасности од рата. У књизи сам покушао да прикажем управо како су се осећали људи који су одлучили да остану тамо, без заштите. Наравно, књига се бави судбинама главних јунака и тиме како они размишљају, чему теже, због чега свако од њих поступа на одређени начин. Приповедам о главном негативцу, Албанцу Смуку, позитивним јунацима Шаталову, Јасни. Улога доктора Штерна је, рецимо, епизодна у филму, док сам се у књизи много детаљније бавио њим. Трудио сам се да будем објективан према позитивним и негативним јунацима.
Како се писац односи према јунаку као што је Смук?
— Нисам хтео да он буде као јунак из цртаних филмова — персонификација зла. Он, наравно, јесте зао, али он је паметно и образовано зло, веома харизматичан човек. Александар Срећковић је изузетно одиграо ту улогу у филму. Када сам га видео на премијери, питао сам га који конфекцијски број носи. Он ми је одговорио — 50 или 52, а ја сам му рекао да сам имао утисак да носи 56. То је умеће глумаца да се претворе у неког другог, и као аутор сценарија веома сам задовољан свим српским глумцима који су учествовали у филму. Читаоцима могу да кажем, у вези са српским јунацима, да ће се пријатно изненадити, да неће бити све као у филму.
„Балканска међа“ представља другачији угао посматрања догађаја. Поједини гледаоци у Србији су филму замерили да садржи превише пропаганде. Како то коментаришете?
— Мислим да се тога не треба стидети. Узмите за пример Холивуд, то је највећа могућа фабрика пропаганде на планети. Мора да постоји неки баланс и у ономе што јесте пропаганда. Ми морамо да кажемо да имамо своју тачку гледишта и она може да се разликује од нечије туђе. И ми се трудимо да објаснимо због чега мислимо овако, а не некако другачије. Мислим да је пропаганда у таквом облику једноставно неопходна.
Из реплика у филму је јасно да Вам је позната изрека коју у Србији често изговарају: Нас и Руса 200 милиона. У филму постоји и сцена у којој Срби на улици дочекују руске тенкове и у којој један руски војник објашњава свом колеги, збуњеном откуд им толико руских застава, да су само обрнули наопако српске заставе… Да ли Вам је чудна та љубав Срба према Русима, као љубав млађег према старијем брату, рецимо?
— Дуго сам размишљао одакле потичу та узајамна благонаклоност и љубав и закључио сам да није реч само о историјским везама. Ако узмемо да је тачно да је Иван Грозни пореклом био 75 одсто Србин (смех), јасно је да то не мора да утиче на обичног човека, он то можда и не зна. Мислим да интуитивно осећамо да у свету играмо веома сличну улогу. Ми смо на Северу, ви сте на Балкану. Мислим да су Срби и Руси народи који уједињују друге нације. Ми смо гостољубиви, лако се саживљавамо с људима других нација, све време се трудимо да створимо неки велики простор око себе, јер нам се чини да је тако веселије и боље. И чини ми се да размишљамо слично… Одатле потиче та благонаклоност, јер осећамо да негде на Балкану постоје наша браћа Срби.
