Поводом 20. годишњице распоређивања НАТО трупа на Космету генерал-мајор Лоренцо Д’Адарио, командант Кфора, каже да је поносан јер су те снаге, како оцењује, пружиле безбедност и слободу кретања за све људе на Косову, радећи заједно са другим међународним организацијама и мисијама, као што је усвојена Резолуцијом 1244 СБ УН.
Генерал Момир Стојановић, бивши начелник Одељења за оперативне послове Команде Приштинског корпуса Треће армије Војске Србије и Црне Горе и бивши директор ВБА, за Спутњик каже да Кфор може да буде све само не поносан на свој учинак.
„Кфор је дошао да заврши оно што је НАТО агресијом започето. Они су, у ствари, под формулом одрживог мира и безбедности у суштини помогли и даље помажу да се такозвана држава Косово успостави. Наша војска има са њима комуникацију јер мора, али ако Кфор допусти да РОСУ упадне на север и не обавести ни нашу војску, ни тамошње градоначелнике из српске заједнице… Све је речено“, наглашава генерал Стојановић.
С обзиром на то колико су труда уложили у такозвану Војску Косова, додаје наш саговорник, ова мисија ће за годину или две изгубити потребу да буде на Косову, и поставиће се питање њеног повлачења.
„Не знам на шта би Кфор могао да буде поносан. Што се тиче Републике Србије и грађана српске националности на Косову и Метохији, ако њих питате, рекли би вам да су јако незадовољни. Имали смо и инциденте и убиства и пљачке, а и дан-данас дешава крађа српске имовине… То све у неку руку говори о томе да је Кфор дискутабилан. А и по свом саставу је такав јер је сачињен углавном од припадника држава које су бомбардовале Србију. Од таквих се не може очекивати да буду наклоњени интересима Србије“, наглашава генерал Стојановић.
Али сила бога не моли, додаје генерал, јер они су ту где јесу. Наш саговорник подсећа да по дефиницији међународне мировне снаге морају да гарантују мир и безбедност и непристрасност у односу на локално становништво.
„Међутим, не бих рекао да је Кфор непристрасан. Он је близак и наклоњен косовским институцијама. Мисија која је само у својој дефиницији неутрална, не може да говори о неутралности када данас прославља 20 година откад је Косово фактички независно“, каже он.
Стојановић оцењује да је Кфор сила која о свему одлучује на Косову и за све се пита.
Кфор је ушао на КиМ после 78 дана бомбардовања СР Југославије на основу Кумановског споразума и Резолуције 1244 СБ УН. Тада је бројао више од 20.000 војника, а данас их је 3.500. Највећи контингент из састава Кфора је амерички, и тренутно броји око 600 стално стационираних војника у две базе на Космету: Бондстил и Нотинг Хил.
Један од највећих пропуста ове мисије, случајних или намерних, јесте то што није учинио ништа да спречи погром од 17. до 19. марта 2004. године. Током два дана отворених напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији, процењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које сведоче о вековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено.
Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника Кфора, 3.000 припадника Унмика, 6.000 припадника косовске полиције и њихових челника. Мисија Кфор је тада показала да није била спремна, или није желела да осујети или спречи овај напад.
Челници Кфора су погром над Србима окарактерисали као „серију акција”, затим као „организовану акцију” и „спонтану реакцију”. И поред осуде погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставља до данас.