Кости су пронађене на северу Шпаније, у такозваној Јами костију, односно пећини која се налази око десет метара испод површине. Анализа ДНК довела је до постављања нових питања, а није одговорила ни на стара.
Да је пред нама једно велико питање, односно питање људске еволуције, истиче и антрополог Матијас Мејер са Института за еволуцијску антропологију, преноси хрватски портал „Дневно“.
Јама костију откривена је седамдесетих година двадесетог века и од тада је предмет проучавања. У њој су пронађени остаци 28 човекових предака и рођака за које се сматрало да су претходници наше врсте хомосапијенса, такозвани хомохеиделбергенсис.
Такође, Сванте Пебо, директор Института за еволуцијску антропологију у Немачкој, сматра да су овим открићем проширена знања о људској генетици за око 300.000 година, тако да се сада може проучавати ДНК предака старих стотинама хиљада година. Претходна најстарија ДНК која је анализирана дошла је од једне девојчице из азијске групе денисоваца која је живела пре 80.000 година.
У Јами костију налазе се фосили хоминина из доба плеистоцена, познатог као ледено доба. Њихова анализа ДНК није показала постојање заједничког претка са неандерталцима, праљудима који су живели пре 350.000 година.
Научници су анализирали коштани прах са грудне кости и упоредили га с геном човека, мајмуна, денисоваца и неандерталаца. Резултат их је изненадио јер је показао да су шпански хоминини били сличнији денисовцима, који су чак и географски даље, него што су неандерталци.
Управо је то оно што показује сложеност људске еволуције и чињеницу да је компликованија него што смо мислили.
