Колико год ово данас звучало парадоксално, када би Србија у некој будућој генерацији згазила на своје постојање, и овај нестварни сценарио могао би да постане реалан.
А нова Антисрпска црква зачас би добила своје „митрополите“, „епископе“, „свештенике“, па и „вернике“, који су одувек знали да је једини њихов пут — ослобађање од империјализма Српске православне цркве. Јер замислите само да је неко у годинама и деценијама иза нас помислио и у помрачењу ума да Манастир Острог није српска светиња. Да не припада верницима Српске цркве и Светом Петру Цетињском, већ неким необољшевичким ЕУ комитетима и евроатлантским мутант „религијама” у новој држави Монтенегро.
Тај би пре био упућен на хоспитализацију или на тиховање са острошким духовницима, него што би се с њим прибрано размењивали аргументи.
Међутим, после испуњења бројних задатака са распореда, одрицања од Србије и српског имена и језика, цепања најславнијих писаца из читанки, после уласка у НАТО, Црна Гора је добила задатак да дивљачки и пагански затре Српску православну цркву на својој територији.
Тек са остваривањем тог услова званична Подгорица моћи ће да отвори „ново поглавље“ у процесу катарзичног преумљења. Тек тада сазнаће шта јој се даје као поклон и следећи узвишени задатак.
И као што је из западних опусних центара, а уз помоћ васељенског патријарха, непризната „украјинска православна црква“ добила независност, тако ће доћи на дневни ред и покушај признања „милогорске православне цркве“.
По истом рецепту као што се, из истих нових коминтерни, најављује признање неканонске „македонске православне цркве“, чим је Македонија променила своје име како би закорачила у НАТО.
А већ се увелико преноси од уха до уха да се и Приштина спрема да на територији самопроглашене творевине изроди „косовску православну цркву“ и да, по истом уходаном методу, покуша отмицу светих доказа српског имена и постојања.
Дакле, време је чуда. Али, и време изазова.
Ако Србија у будућим годинама прихвати да буде део пакленог сценарија и ако пристане на капитулацију ради сопственог добра, одрекне се Косова, обуче НАТО униформу, добиће и заслужене награде.
Није тешко замислити да би тада могла да се формира, зашто да не, и Антисрпска православна црква са својим „велелепним храмовима“. Није незамисливо да би, у том случају, та АПЦ добила пуну подршку медија, невладиних организација, многих јавних делатника. Само би небо било граница.
Срећом, све је још у нашим рукама.
Као што је Мило гротескно мали и немоћан да би освојио чудесно моћни, вечни и непобедиви Острог, тако би и Срби били мањи од маковог зрна кад би покушали да се одрекну Косова.
Немогућа је то мисија.
