У ауторском тексту за „Проџект сандикејт“, Рубини наводи да од 10 потенцијалних ризика који би могли да изазову прво америчку, па глобалну рецесију, а на које је упозоравао прошле године, девет ризика и даље постоји, те да многи од њих потичу из САД. Он тврди да идуће године стиже нова глобална рецесија.
У ризике укључује америчке трговинске ратове с Кином и другим земљама, ограничавање миграција, страних директних улагања и трансфера технологије, што би могло да има, сматра, озбиљне импликације за глобалне добављачке ланце и да појача опасност од стагфлације (успоравање раста уз повећање инфлације).
Напомиње да је ризик успоравања америчког привредног раста сада постао акутнији, јер се „истрошио“ стимуланс који је америчкој економији давала пореска реформа, коју је 2017. године спровео председник Доналд Трамп.
Америчка тржишта капитала, сматра Рубини, и даље делују „надувано“, а у међувремену су настали додатни ризици повезани с новијим облицима дугова, укључујући и дугове многих тржишта у успону, где је велик део задуживања деноминован у страним валутама.
Имајући у виду да су могућности централних банака да буду зајмодавци у крајњој инстанци све више ограничене, неликвидна финансијска тржишта су рањива и могући су изненадни ломови и други поремећаји, упозорава он.
„Један од таквих поремећаја могао би да изазове амерички председник Доналд Трамп, који би могао да се нађе у искушењу да створи спољнополитичку кризу са земљом попут Ирана. То би могло на домаћем терену да ојача његову подршку међу бирачима, али би такође могло да иницира нафтни шок“, пише Рубини.
Мимо САД, разлоге за забринутост види и у крхкости економског раста врло задужене Кине и других економија у успону, као и у економским, политичким и финансијским ризицима у Европи.
Амерички економиста наводи да је у развијеном делу света избор алата који се могу применити као одговор на кризу и даље ограничен, а да се монетарне и фискалне интервенције и „заштитна мрежа“ за приватни сектор, као оруђа која су коришћена после финансијске кризе 2008. године, данас не могу употребити са истим ефектима.
Последњи, десети фактор, на који је и лани упозоравао, јесте каматна политика америчких Федералних резерви (ФЕД).
„Након повећања камате, као одговор на процикличне фискалне стимулусе Трампове администрације, ФЕД је у јануару заузео другачији став. Гледајући унапред, већа је вероватноћа да ће ФЕД и друге главне централне банке у свету смањивати каматне стопе како би на тај начин управљале разним потресима у глобалној економији“, процењује Рубини.
„Трговински ратови и потенцијални скокови цена нафте представљају ризике на страни понуде, али они такође прете агрегатној тражњи, а тиме и расту потрошње јер царине и више цене горива смањују расположиви доходак. Са тако много неизвесности, компаније ће се вероватно определити за смањење капиталне потрошње и инвестиција“, додаје он.
У таквим условима, како наводи, довољно озбиљан потрес могао би да доведе до глобалне рецесије, чак и ако централне банке буду брзо реаговале.
Др Пропаст подсећа да су, на крају крајева, и у периоду од 2007. до 2009. године ФЕД и друге централне банке реаговале агресивно на потресе који су били окидач за глобалну финансијску кризу, али да нису успеле да спрече „велику рецесију“.
„Данас, почетна позиција ФЕД-а је каматна стопа која се креће у распону од 2,25 до 2,5 посто, а у септембру 2007. године износила је 5,25 одсто. У Европи и Јапану су камате централних банака већ на негативној територији и суочиће се са лимитима у погледу тога колико још могу да иду испод нуле“, сматра Рубини.
Додаје такође да би се централне банке са „надуваним билансима“, након неколико рунди квантитативног попуштања, суочиле са сличним ограничењима ако би се поново одлучиле на велике куповине актива.
Што се тиче фискалне стране, Рубини примећује да многе развијене економије данас имају веће дефиците и већи јавни дуг него пре глобалне финансијске кризе, што им оставља мали простор за трошење на подстицаје. Према његовој оцени, „у земљама у којима су популистички покрети поново у успону, а владе скоро инсолвентне, спасавање финансијског сектора неће бити толерисано“, као што је то био случај 2008. године.
Посебну пажњу у тексту Рубини посвећује америчко-кинеском технолошком рату као ризику који би непосредно могао да иницира рецесију 2020. године. Конфликт би, сматра, могао даље да ескалира на неколико начина.
„Трампова администрација би могла да повећа царине и на преостали део кинеског извоза, а забраном коришћења америчких компоненти могле би да буду обухваћене и друге кинеске компаније, након ’Хуавеја‘, што би могло да доведе до општег процеса деглобализације... Ако би се то догодило, Кина би имала неколико опција да се освети САД, међу којима је и затварање тржишта за америчке мултинационалне компаније попут ’Епла‘“, упозорава Рубини.
Према таквом једном сценарију, потрес на тржиштима широм света био би довољан да доведе до глобалне кризе, без обзира на то шта раде главне централне банке.
Са тренутним тензијама које већ утичу на пословно, потрошачко и поверење инвеститора и које успоравају глобални раст, даља ескалација би увела свет у рецесију, коју ће, с обзиром на обим приватног и јавног дуга, вероватно пратити још једна финансијска криза, закључује Рубини, професор на Пословној школи „Стерн“ Универзитета у Њујорку.
