У Америци је данас мање могуће правити се блесав (видео)

© SputnikВладимир Пиштало
Владимир Пиштало - Sputnik Србија
Пратите нас
„Џокер је оно што се не може предвидети. Он је елемент изненађења. И хумор је базиран на изненађењу, као што је и џокер повезан са шалом. Андрић је мислио да је игра синоним стварања. И рекао је: кад људи престану да верују у стварност игре, свако од нас залази у мрачну шуму“, каже за „Спутњик“ аутор књиге „Значење џокера“, Владимир Пиштало.

Писац чији су награђивани наслови настајали из потребе да се бар читаоци сачувају од мрачних шума свих врста (и судећи по читаности успевао у томе), након што нам је показао да се са Андрићем може причати и о Андрићу писати ведро и осмехнуто, дубоко и лирски, на нов и животворан начин, овога пута потегао је џокера из пера – да уздигне оне који мисле својом главом и који то раде уз много хумора и с осмехом. Као и у претходном делу „Сунце овог дана“, Пиштало је из света своје књижевности пре свега протерао дух мрштења.

„Људи не смисле ништа мрштећи се. Увек сам био критичан према Роденовом ’Мислиоцу‘, онако напетом, са изразом борца против тврде столице. Не мисли се тако, на снагу, мора то да има неку финесу игре. Џокер симболише ту игру, смех... Он се увек прелива преко граница, и неухватљив је, као што је и стваралаштво по природи својој неухватљиво“, открива Нинов лауреат.

Са ставом да човек може да се прави озбиљан, али не може да се прави духовит, Пиштало за јунаке нове књиге узима оне који су духом завредели да се у њој нађу. Његову књигу тако настањују Чаплин и Твен, Коракс и Зограф, Хермес и Дионис, регалски писци и мостарски Стари мост... Сви који, према пишчевим речима симболизују отвореност ка животним многострукостима и парадоксима. Међу њима посебно место заузима Чарлс Симић, амерички песник српског порекла, који је утицао, како каже, на његову представу о Америци.

„Као што мој Београд није објективан – овде имам нека места која су моја и град је избор из града, а књижевност избор из књижевности — и Америка је избор из Америке. Имате, дакле, лични однос према стварима, а Чарлс ме је подстакао да тај однос буде креативнији. Ја сам Америку учио играјући се и онда сам из тога изабрао оно што би мени могло одговарати. Човек кад путује, где год да оде, увек нађе нешто што га подсећа на себе, каже „види, ово је неки облик мене“. Желео сам без мистификације да обрадим неке америчке ликове којима је уједињујуће то што уопште нису поштовали ауторитет, јер џокер то не може, све и кад би хтео.

Нестала је Америка Марка Твена

„Волим Америку јер је у њој могуће правити се блесав“, бележи Пиштало своје речи упућене Чарлсу Симићу. Да му је таква Америка блиска, потврђује и књига „Значење џокера“. Питамо га да ли је и сада тако, да ли се и данас тамо човек може правити блесав.

„Можда је сада мало мање могуће правити се блесав. Елемент друштвене контроле је био много мањи раније, сада је бирократизација свуда. Раније, када бих на мом факултету изгубио кључ, отишао бих код локалног полицајца, рекао му шта ми се десило, отишли бисмо код човека који прави кључеве, и све би трајало три минута. Сада за то мора да се поднесе писмени захтев, па иде даље процедура и то траје месец дана. Ја се тога плашим. Не мислим да се ради само о Америци, то је глобална ствар. А она Америка Марка Твена која је дуго постојала у одјецима, била је земља у којој је могло да се буде блесав“.

Једном од најбољих симбола те Америке, код нас непознатом америчком новинару Хенрију Луису Менкену, Пиштало посвећује један есеј, с јасним уверењем да је реч о најважнијем журналисти у историји Америке.

„Менкен је један од џокера који не признају царево ново одело. Андрић је рекао да је истинољубивост посебан вид самопоштовања. Говориш истину зато што имаш поштовања према себи, али и према људима са којима си у заједници. Менкен је то увек радио и увек са смехом. Био је потпуно политички некоректан и данас би, да је жив, био у немилости. Био је неухватљив, нисте га могли предвидети, нисте га могли контролисати. Липман је у њега гледао као у бога, двадесете године су се називале Менкеновом декадом. Сада има пуно људи у Америци који једнако не знају о Менкену као људи код нас“, објашњава писац књиге „Значење џокера“.

Да ли је Менкен, који је говорио „пишем да бих сазнао шта мислим“, значајан можда пре свега због тог става: писати и тако проверити да ли се мисли својом главом, да ли је амерички новинар заправо формулисао и Пишталов најдубљи књижевни порив?

„Апсолутно. Код њега је сопствено мишљење било примарни критеријум. Код многих је примарни – опште мишљење. Менкен је веровао да морате говорити, морате се подсмевати, морате постављати интелигентна питања. Било је то много пре корпоративног новинарства, много занимљивије, много персоналније, и овај човек то илуструје“, објашњава наш саговорник.

Уметник као матадор

Пишући о идеологији која увек користи речи без значења (а такве речи „враћају свет у хаос“) Пиштало каже је она исто што и играње напакованим картама: довољно је да кажете из које позиције долазите и већ знамо какав ће бити закључак. А то не личи много на мишљење:

„Мислим да је она непријатељ уметника и да уметник мора као матадор да се измиче том бику идеологије, мора да га пусти да протрчи. Постоје те шупље речи, али постоји и озбиљна употреба речи у поезији. И док год људи пишу озбиљним, моћним речима и док такве књиге постоје, неко ће их отворити и тај однос према речима неће престати. А то је најважније: да не престане, да не уђемо у ту уравниловку инконсеквентних речи.

Џокер Владимира Пиштала смеје се и у мрачним временима, о чему говори баш тако насловљено поглавље књиге. У њему читамо о себи: „Ако су наше душе руске лутке, дошли смо до најмање“ и о друштву: „На који год стуб друштва да се ослониш, он се заклима“. Питање које се намеће гласи: како се у том таквом свету може догодити смех.

„’Смех у мрачним временима‘ је назив поглавља које се односи на деведесете које су стварно прекинуле наше животе. Да их није било, наши животи би изгледали другачије, ја вероватно не бих отишао у Америку... Просто, све се дели на живот до тада и на живот после. Било је то трауматично тешко време када су се стварно губили ослонци. У мојој књизи ’Миленијум у Београду‘ пишем о једном витезу кога су хтели да разапну коњима на репове, али је он био толико снажан да је вратио коње. Покушали су егзекуцију три пута и он је три пута успео да врати коње вукући их према центру свога живота, према пупку. Ја сам као тај витез и напор да останем цео је и ова књига. То је покушај да некако нађете центар и да пишете о животу. А кад мало размислимо, у ово наше време стално су сахрањивали некога – била је смрт аутора, па смрт бога, па смрт великих наратива и онда је то једна велика сахрана. И много је досадно. Један од начина да се мисли о џокеру јесте да ту сахрану претворите у њуорлеанску сахрану – крене тужно, настави весело, заврши екстатично. Сахрана коју би свако пожелео...“

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала