Са овим Угљаниновим потезом нису се сагласили ни председник Бошњачког националног већа Есад Џуџо, нити Угљанинов коалициони партнер у том телу — листа „Вакат је“, чиме је Угљанин изазвао кризу власти у БНВ.
Без обзира на све, Угљанин је, изгледа, решен да платформу о специјалном статусу 14 општина из Србије и Црне Горе изложи представницима страних држава.
Плашење апокалиптичним сценаријем
Његову акцију политиколог Јелена Вукоичић повезује са притисцима који поводом решења питања Косова и Метохије долазе са Запада, како би Србија признала независност своје јужне покрајине или јој омогућила да без признања добије столицу у УН.
„Можемо да видимо како се протеклих месеци различити притисци са различитих страна гомилају и иако неки од њих на први поглед немају везе са КиМ, као што је питање Рашке области, или Санџака, како Бошњаци називају овај регион, то је заправо све директно повезано“, сматра она.
Западу се, додаје она, жури да реши косовско питање, а постало им је јасно да то не могу да ураде без пристанка Београда. Одабрана тактика је притисак на Србију са свих страна и приказивање апокалиптичних сценарија везаних за то шта би Београду могло да се догоди у будућности уколико не буде кооперативан по питању Косова.
То је управо оно што се сада догађа, наводи Вукоичићева — захтеви да се три општине на југу Србије (Прешево, Бујановац и Медвеђа) припоје „Косову“, као и догађаји у Рашкој области, у директној су релацији са решењем косовскометохијског питања.
„Увек су политичари попут Сулејмана Угљанина правили проблем. Он није правио проблеме само када је био у влади Србије, већ је познат по свом екстремистичком деловању. У последњих неколико месеци то се интензивирало. Ти апсурдни, мегаломански захтеви никада нису наилазили на пријем код западних званичника, али сада видимо да они показују некакво интересовање за то и то је све у служби притисака на Београд да попусти“, објашњава Вукоичићева.
Неко је окуражио Угљанина
Чини се, додаје наша саговорница, да је Угљанину до сада фалило самопоуздања да интензивира своју кампању. Учесталост његових захтева у последње време говори да је добио ветар у леђа. Међутим, остварење тих циљева Вукоичићевој се, како каже, не чини могућим.
Остварење Угљаниновог плана подразумева комадање не само Србије, већ и Црне Горе, чланице НАТО-а. Али и три општине са бошњачком већином у Србији (Нови Пазар, Тутин и Сјеница), чак и проширене општинама Нова Варош, Пријепоље и Прибој, не би могле да опстану као самостални политички ентитет. Због тога, наводи Вукоичићева, Угљанинов план не звучи као реална опција.
„Мислим да се ти екстремни бошњачки политичари сада користе од стране неких западних фактора како би подгрејали атмосферу, како би се извршио притисак везано за Косово. А што се тиче Рашке области, наравно да ови сулуди захтеви ништа не доносе. Најмање доносе Бошњацима. Било какав конфликт ништа добро не би могао да му донесе. Они имају сва права која би имали у најразвијенијим демократским земљама“, констатује она.
Постоји и катастрофална опција
Дугорочно, Санџак неће добити оно што Угљанин тражи, предвиђа Вукоичићева, али свака екстремистичка политика на дужи рок оставља трагове, па је могуће да у Рашкој области дође до међуетничких конфликата. То би био катастрофалан сценарио и за Санџак и за Србију, и за бошњачки, и за српски народ, закључује она.
Извршни одбор БНВ усвојио је иницијативу о специјалном статусу Санџака у крњем саставу, јер у раду седнице нису хтели да учествују представници листе „Вакат је“, која са Угљаниновом листом „Самоопредељење“ чини већину у овом телу.
Специјални статус Санџака, према тексту иницијативе, подразумева територију коју би чинило 14 општина из Србије и Црне Горе. Према том плану, Санџак би имао свој устав, полицију, тужилаштво и судство, а доносио би законе из своје надлежности.
Територија Санџака је у иницијативи дефинисана као „територијално-политичка заједница равноправних грађана који у њој живе“, а статус конститутивних народа имали би Бошњаци, Албанци, Црногорци и Срби.
Предложено је да Санџак буде трајно демилитаризован под надзором УН и ЕУ, а контрола граница био би задатак међународних снага. ЕУ је намењена улога пружања гаранција остваривања специјалног статуса, а у Специјалном комитету за Санџак седели би представници САД, ОЕБС-а и конститутивних народа Санџака.
