Филипијева је из Москве кренула крајем маја, а до краја путовања ће на два точка прећи девет хиљада километара. Она свакодневно на свом профилу na Фејсбуку објављује фотографије и видео-снимке који прате њено путовање.
Зашто вас толико интересују путовања?
— Живим у Тераму од 2004, а рођена сам у Риму. У Тераму сам и савладала бицикл. У почетку сам прелазила кратке удаљености, али сам постепено повећавала растојања, па сам на крају прелазила од 100 до 150 километара дневно. Бициклом сам обишла Италију уздуж и попреко, а након тога сам стигла и до Кинеског зида, Ирске, Литваније, Индије, Аустрије, Мађарске, Хрватске, Северног рта у Норвешкој.
Волим да комуницирам са људима, а бицикл вам омогућава да дневно савладате 150 километара без претераног умора, као и да успоставите контакт са спољним светом, да се дивите пејзажу и упознајете се са људима. Сада у Русији уживам у местима која у обичним условима не би било могуће посетити. Бицикл ми омогућава да водим овако интересантан живот.
Како сте дошли на идеју да обиђете целу Русију бициклом?
— Пре две године сам успела да за 40 дана пређем бициклом растојање од 4.500 километара, од Гран Сасо д’Италија до Северног рта у Норвешкој. Била сам толико задовољна својим резултатом, да сам хтела да смислим занимљиву руту, која би ми омогућила да упознам свет још боље.
Путујући бициклом, имам прилику да се упознам са разним људима и да разговарам са њима без утицаја друштвених и културних правила, која нас тако често деле. У мају прошле године објавила сам први пост на форуму russia-italia.com, где сам представила свој план путовања по Русији и затражила сам помоћ. Наравно, многи су покушали да ме одврате од тог подухвата, јер је веома тешко обићи Русију бициклом, али сам пронашла и људе који су посетили ту земљу, и били су спремни да ми помогну. Од тада је форум за мене постао извор вести и нових познанстава.
Са каквим потешкоћама се сусрећете на путу?
— Плашим се само једне ствари, а то је муња. Пре неколико дана, када сам стигла у Чељабинску област, морала сам да се склоним у ресторан јер је почео пљусак, а севале су муње. Други проблем са којим сам се сусретала је то што није било стаза за бицикл, а на путевима су често велике рупе. Посебно тешко је било на траси М7. Засад су то једине потешкоће, али очекујем да ће бити проблема када пређем Урал, јер су тамо већа растојања између градова. Али имам шатор и спремна сам да кампујем, уколико буде потребно.
Како се према вама понашају Руси које срећете на путу?
— То је занимљиво, јер не знам да ли је повезано са тим што сам жена, са мојим узрастом или самим путовањем. Али бицикл зближава људе. Чак и са мојим скромним знањем руског и енглеског успевам да разумем шта ми говоре, а и они мене разумеју. Недавно се поред мене зауставио аутомобил којим су путовали супружници са ћерком. Они су на Фејсбуку читали о мом путовању, а када су ме видели на путу, окренули су се да ме упознају. Много пута смо се сликали, а они су постављали бројна питања о путовању.
Шта мислите о Русима као народу?
— Када сам кренула на пут, друг ми је рекао да ће ми требати неколико дана да се навикнем, а да ћу потом схватити због чега он толико воли Русију. Људи су заиста дивни, увек су спремни да притекну у помоћ и не траже ништа заузврат. Упознала сам много добрих људи. Великодушност Руса је невероватна, ниједан други народ то данас не поседује“
