Највећа жива легенда ваздухопловства на нашим просторима, генерал–пуковник Рендулић, учесник је Априлског и Другог светског рата. Левичарске идеје слушао је као студент у Загребу од повратника из Шпанског грађанског рата.
Због дружења са повратницима из Шпаније усташе су га два пута хапсиле. Са згражавањем описује мучења у затвору, за која су били задужени искључиво они који су у НДХ дошли из Херцеговине. Преживео је.
Вероватно је Рендулић и једини партизан који је у борбу отишао таксијем.
„Отац ми је био адвокат, мајка из угледне апотекарске породице, школована у Грацу. Иако, дакле, нисам био пролетер, то ми није сметало да прихватим ту идеју. На Каптолу смо имали свог таксисту, после гемишта окренуо сам чашу наопако и то је био знак. Извео ме је из града, а на делу пута чекали су људи из Комитета да ме преузму“, прича нам генерал ЈНА како се 1943. обрео у партизанима.
Отац Златка Рендулића је из Крашића, родног места Алојзија Степинца. Имали су имање до имања, а генералова бака кумовала је Алојзију на крштењу. Била је то стара поштена породица, каже Рендулић. Када је његова сестра ухапшена зато што је крала лекове из болнице и слала партизанима на Петрову Гору и у Оточац, породица Рендулић се обратила за помоћ утицајном кардиналу.
„Моји родитељи су ишли код Степинца да га моле да спасе сестру. Само је рекао, ’за комунисте ја не могу да интервенишем‘. По мени, он није рођен за блаженог, макар само због чињенице да је био официр са сабљом“, истиче Рендулић и додаје да је његова сестра пребачена у логор у Градишку, после чега јој се губи сваки траг.
Наш саговорник је рањен у партизанима када је превозио лекове и опрему за пилоте; бомба му је однела део пете. Ипак, прешао је пешице 150 километара — правац у невероватну епопеју. Преко Италије стиже до РАФ-а, британског Краљевског ратног ваздухопловства, лети по земљама медитерана, Африке, а у Југославију се, после додатног школовања у далекој земљи, враћа са Совјетским пуком.
Када се са својим друговима и савезницима коначно изборио за мир, Стројарски факултет из Загреба завршио је на Машинском у Београду. Прво је после рата радио у Техничком опитном центру, где је био пробни пилот, али и инжењер за испитивање летелица.
„Летео сам укупно на 45 типова авиона и заиста сам уживао у томе. Летење је моја највећа страст, и сада бих летео! Већ 1946. године смо направили план рада пројектовања авиона и за обнову ваздухопловне индустрије. Руски инструктори су се изразито томе противили. Србија је у време Краљевине Југославије имала јаку авио индустрију“, прича некадашњи начелник Ваздухопловно-техничког института.
Златко Рендулић је и први пилот који је из Југославије отишао на један амерички универзитет, у Мичиген, где је радио на суперсоничном авиону. Због изузетног знања и професионализма, ускоро постаје кључни човек за развој домаће авијације, одговоран је за пројекте Н-60 „галеб“, Ј-21 „јастреб“ и Ј-20 „крагуј“.
У време када се причало да ће земље Варшавског уговора добити мале нуклеарне бомбе, Тито је закључио да малу земљу на граници истока и запада велике силе неће оставити на миру. Југославија, која је до тада добила велику помоћ САД, одлучила је да купи пук надзвучних авиона.
Главни човек за преговоре био је Златко Рендулић. На овом примеру савршено се види порука о којој говори у новој књизи „Теорија игара у тумачењу Титове државне политике у конфликтним ситуацијама“, која ових дана излази из штампе. „До тада смо имали велику помоћ САД, а пошто смо коначно били солвентни, тражили смо да купимо авионе“, присећа се Рендулић.
„Американци су мислили да Тито тврди пазар. О томе је писао „Њујорк тајмс“, да хоће да узме паре и скочи у Совјетски савез, а Тито се није обазирао. Чудило ме зашто ћути, а он је то радио намерно, ишао је по својој стратегији у теорији два играча нулте суме, тако је победио и Стаљина, иако му је цео свет давао један одсто шансе. Хрушчов је све то пратио, слетео је на Крк и понудио нам МиГ 21 и Ф13, јер је мислио да ће Тито ипак скочити у Варшавски уговор“, објашњава Рендулић.
Човек који је живео у неколико епоха каже да данас живимо у времену конфузије. А када је реч о великим силама, да је разочаран у Американце, којима је, како каже, потребан нови Рузвелт. Када је реч о истоку, има другачије мишљење.
„Путину још није призната величина, али ће бити у историји нешто изнад Катарине Велике; то је човек изванредне интуиције, учинио је да распад Совјетског савеза не буде експлозија, већ имплозија у Русију. Схватио је да ловачка авијација мора да опстане, отишао је у фабрику Сухој, видео да су склопили уговор са Индијом, да има пара, а да Јаковљев и Микојан једва преживљавају, њих је помагао. За свега 5,6 година успео је да их дигне на ноге, врати нуклеарну силу, а Сухој данас стиже америчке авионе“, каже Рендулић.
Човек који је учествовао у јавним, али и тајним преговорима, због чега има високо одликовање шведског краља, али и од вође Северне Кореје, никада није радио на једном пројекту, а тако је и данас пред 99. рођендан. Док се штампа „Теорија игара“, у припреми је његова нова књига која треба да открије до сада непознате детаље о Априлском рату.
