Ово пише у документу о попису државне имовине Митрополије црногорско-приморске из 1919. године, који поседује Јован Маркуш, публициста, истраживач историје наше цркве и бивши градоначелник Цетиња, а у који су „Новости“ имале увид.
Ти папири могли би бити „ноћна мора“ заговорницима најављене отимачине имовине СПЦ у држави под Ловћеном кроз спорни закон о слободи вероисповести или уверења о правном положају верских заједница, што је наговестио и митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
Маркуш каже да корице тог драгоценог документа у овом тренутку чува као очи у глави и не жели да их подели ни са ким, јер се плаши да би „друга страна" могла да злоупотреби документ.
„Морате ме разумети, а то је у интересу Митрополије“, додаје Маркуш.
Само једна капелица припала држави
Он каже да је само једна капелица за привремено почивалиште покојника (мртвачница) у болници „Данило Први“ на Цетињу припадала држави — Краљевини Црној Гори до 1918. године. После Другог светског рата болничке власти нису користиле ту капелицу за привремено почивалиште покојника, већ је тај простор употребљен за друге потребе.
У документу се наводи да је са завршетком Првог светског рата 1918. и престанком постојања Краљевине Црне Горе као независне и међународно признате државе створена Краљевина СХС, која је стекла свој међународноправни субјективитет, а први Устав — Видовдански добила је 21. јуна 1921. године.
Новостворена држава је преименована у Краљевину Југославију 1929. године.
У овим списима се подсећа и да је оснивачка повеља Цетињског манастира, издата од стране господара Ивана Црнојевића 1485, коју је потврдио и црногорски владар, књаз и господар Никола Петровић својим указом 1895. године, била поштована у новоствореној држави.
Шта стоји у документу из 1485. године
О томе, каже Маркуш, говоре тапије из 1930, у којима се потврђује за добра Цетињског манастира „да се око ових парцела не води никакав спор, нити на ове парцеле полажу право својине држава ни општина“, а да се право својине доводи на основу „завештаја Иван-бега Црнојевића“ и да је суд оценио поднете доказе и нашао да је Цетињски манастир „држао имање као своје непрекидно четири стотине година“.
Поред тапија и поседовних листова и многобројни уговори између институција државе с једне стране и управе манастира Цетињског са друге о закупу дела манастирског замљишта, такође, како открива Маркуш, говоре да се у Краљевини СХС и Краљевини Југославији поштовало право својине над имовином Цетињског манастира, које је утемељено оснивачком повељом господара Ивана Црнојевића из 1485. Све то се до детаља налази у поменутом документу.
Даље се наводи да је имовина у Црној Гори 1868. године подељена на државну, црквену и личну имовину краља Николе.
„Краљ је у тестаменту оставио што је његова имовина. Црква зна своју имовину, а данашња власт треба да покаже списак државне имовине коју је Црна Гора имала 1918. Краљ Никола је настојао и да целокупно културно благо, које је од предака наследио, на најбољи могући начин сачува. То је благо које се на Цетињу гомилало кроз векове, било вековима и под непосредним надзором господара“, говори Маркуш.
